Ленард Коен: Дивни губитник беспрекорног шарма

Без улепшавања и скривања, са наклоношћу и симпатијом, живот дивног губитника, Ленарда Коена представљен је у биографији „Твој сам човек“ ауторке Силви Симонс. Следећи његов стих „Нећу бити заточен као пијаница под хладним додиром чињеница“ ауторка је испричала причу о човеку који је своје стваралаштво доживљавао као нужност, а не као привилегију.
Sputnik
„Када би знао одакле добре песме долазе, одлазио бих тамо чешће“, говорио је својевремено Коен.
Овај наизглед саможиви уметник беспрекорног шарма један је од најутицајнијих песника новог доба који је истраживао религију, љубав, секс, моћ, дакле све оно што нас чини људима. На готово шест стотина страница колико броји биографија „Твој сам човек“ исписана је историја Канађанина који је био светски човек, уметника који је затворио уста свима који су говорили да рокенрол не може бити поезија и да Јеврејин не може бити и будиста. За преводиоца ове књиге, Новицу Петровића, Коен је био стваралац који је у поезију, прозу, цртежима и музичким нумерама уносио комплексну визију света и тражио своје место у њему.
„Он је написао роман који се зове ’Дивни губитници’ а прави губитници су, по мом мишљењу, они које Коенова поетска магија није дотакла“, каже за Спутњик преводилац, професор Новица Петровић.
Мурал Ленарда Коена у Монтреалу, Канада

Како је музика прославила Коенову књижевност

„Коен је до невероватних граница био предан књижевном стваралаштву, испрва поезији, када је педесетих година објавио прве збирке поезије, а потом и прозу. Да би писао на миру, отишао је из Канаде, прво у Лондон, да би се случајно обрео у Грчкој, на оству Хидра које ће попримити митске размере у његовој биографији и где ће написати роман ’Дивни губитници’. То је било велико искушење за њега јер је до самомучилаштва предано радио на том роману“, наводи Петровић.
На почетку списатељске каријере, Коенова дела изазивала су снажне реакције и давала му статус хваљеног канадског уметника. Ипак, Коен од књижевности није могао да живи, због чега је, у тридесетим годинама, дошао на идеју да се посвети музици.
„Ленард је од тинејџерских година волео да свира. Био је самоук. Када би извадио гитару, људи су га са пажњом слушали. Помислио је да би од тога могао да направи каријеру од које би се могло живети“, тврди Петровић, а сам Коен иронично је истицао да су његове књиге почеле да се продају тек када је стекао славу са музиком.
Насловница књиге „Твој сам човек“ Силви Симонс

Чујеш како чамци пролазе

Надимци који су га пратили од почетка каријере – „господар туробног“, „принц таме“ „стражар самоће“ ипак нису имали толико везе са његовим наступима.
„Има неувиђавних критичара који кажу да је његова музика за сечење вена. Мислим да то нипошто не стоји. Уз сву Коенову меланхолију, он вас на крају оставља са утиском да је живот вредан живљења“, сматра Петровић.
Иако је имао „страх“ од јавних наступа, Коен је своју публику остављао без даха. О магији његове музике сведочи и наступ на фестивалу на острву Вајт 1970. године када је Коен уз свој пратећи бенд „Армија“ успео да смири разјарену публику и на крилима своје музике врати их у време љубави, мира и слободе.
„Кажу да је Коен са таквим миром изашао на сцену пред публику која је четири дана правила буку нарочито на концертима тише, софистицираније музике. Сама његова појава, начин на који се обратио присутнима, не у маниру рокенрол звезде, већ као човек који им је испричао нешто што је мешавина приче за лаку ноћ и библијске параболе са поуком. Неколико стотина хиљада људи пажљиво је пратило његову причу, а када је замолио да упале шибице како би могао да их види, невероватно је да су га сви послушали. Од самог почетка тај његов наступ обележила је поетска магија“, запажа Петровић и додаје да се сматра да је обичај паљења упаљача, шибица на концертима популарне музике инициран тада.
На истој турнеји, по узору на Џонија Кеша који је наступао у затворима, Коен је свирао у душевним болницама. Ову серију концерата обележила је иста „поетска магија“, исто стање блаженства и хипнотисаности као фестивал на острву Вајт, што наш саговорник објашњава Коеновом способношћу емпатије, спремношћу да слуша и да буде саслушан.

Маријен, Сузан, Ребека…

Пратећи лутања Ленарда Коена од Канаде до Грчке, лутања по свету књижевности, по свету музике, Силви Симонс веома је суптилно истакла и лутања Ленарда Коена кроз односе са својим музама, а према мишљењу нашег саговорника, жене су играле немерљиву улогу у његовом стваралаштву. 
Секс, дрога и Џенис Џоплин: Како је смерна девојчица из Тексаса постала симбол музике и слободе
„Има критичара и биографа који су склоне да праве топ листу његових муза и да гледајући из те перспективе расправљају о томе колики је њихов допринос његовој поезији. Ако треба неку од њих издвојити, мислим да је то Норвежанка Мариjен Илен. Коен је годинама живео са њом и њеним дететом из првог брака, углавном на острву Хидра. О томе колико је важно Маријeнино место сведоче и неке песме у његовој заоставштини, мада је чињеница да се барем у две веома добро документоване прилике Коен због ње на јавном месту расплакао“, наводи Петровић.
О Коеновом односу са музама најбоље говори источноевропска изрека на коју подсећа Силви Симонс:
„…човек треба да се помоли једном пре него што исплови на море, два пута пре него што пође у рат, а три пута пре него што се ожени, али када се о овом последњем ради, Ленад никако није престајао да се моли“, пише Силви Симонс у књизи.

Рокенрол поезија

За књижевно стваралаштво освојио је бројне канадске награде, за целокупно стваралаштво чак светска признања. Сматрали су га једним од најважнијих канадских песника и уметника, давали су титули „рокенол песника“. Међутим прва збирка поезије „Упоредимо митологије“ коју је Коен објавио исте године када и Гинзберг „Урлик“, није му донела статус уметника америчке бит културе. Духовна сродност, сличност у избору тема, израза код Коена и Гинзберга, Керуака, Бероуза ипак је постојала. 
Легендарни фестивал на острву Вајт: Како се рокенрол покорио новцу /видео/
„Ленард и група канадских песника међу којима је био и Коенов ментор Ирвинг Лејтон сматрали су се супериорнијим у односу на америчке песнике бит генерације. Ленард је у опхођењу с њима био дистанциран, вероватно што је његов стил можда био више академски у односу на такве разбарушене ликове какви су били Гинзберг, Керуак, Ферлингети и друга позната имена бит генерације“, сматра наш саговорник.
Епитет „рокенрол песника“ који је Коен делио са Бобом Диланом са собом је носио дугогодишњу дискусију о томе могу ли се песме кантаутора какви су Дилан и Коен сврстали у поезију. Мишљења су била подељена, а неки од критичара тврдили су чак да Коенове песме престају да буду поезија када смисао и живот добију у интерпретацији певача. Новица Петровић сматра да је присуство обојице у рок музици драгоцено јер су они рокенролу донели академски дигнитет, чија је крајња потврда Нобелова награда за књижевност која је додељена Бобу Дилану.
„Мене да је којим случајем Нобелов комитет питао, рекао бих им да од стваралаца из домена популарне музике најпре Ленард Коен треба да добије Нобелову награду, јер је знатно конзистентнији у погледу квалитета. Дилан је имао успона и падова што не негира чињеницу да три албума које је снимио средином шездесетих ’Bring it all back home’, ’Highway 61 revisited’ и ’Blonde on blonde’ садрже неке од најупечатљивијих песничких слика америчке поезије двадесетог века. То је за Нобела“, истиче Петровић.

Смејати се и плакати поново

Ленард Коен био је човек противуречности. У једној песми каже „Ја свој рад зовем / прихватљиви украси“. Он је био побожни Јеврејин али и будистички монах, неверни љубавник одан породици, губитник у лепом оделу. „Твој сам човек“ само је коначни приказ тог невероватног живота. Почевши од Монтреала, преко Лондона, острва Хидра, Њујорка, Силви Симонс са једнаким фокусом истражила је сложени, често вијугави правац Коеновог живота и представила дубоко проницљив портрет уметника који је зачарао људе које ни Хендрикс није успео да покрене.
Преминуо је 2016. године у свом дому у Лос Анђелесу, исте године када и његова дугогодишња „муза“ Маријен Илен. На вест о њеној болести, Коен је написао: „Одмах сам иза тебе, ако само пружиш руку ка мени, успећеш да ме дотакнеш“.
У песми „So Long, Mariann“ са првог албума „Песме Ленарда Коена“, молитва проклетог љубавника и песника постаје стварност: „Време је да почнемо да се смејемо и плачемо и плачемо и опет се смејемо“.
Коментар