За протекле две године било је и масовних протеста, успелих и неуспелих обојених револуција, жестоког сучељавања левице и деснице, повлачења и поновних „геополитичких атака“ Американаца, све јачег утицаја Кинеза.
Уличне борбе у Каракасу, за сада спорадичне (чини се да војне снаге ипак држе ситуацију под контролом), нови круг насиља на „никад мирном“ Хаитију, протести на Куби — као да најављују наставак дестабилизације.
Јужноамеричко пролеће — од Кубе до Бразила
Амерички државни секретар одлучно је демантовао да САД имају било какве везе са дешавањима у Хавани. Могуће да је Ентони Блинкен у праву. У узаврелој атмосфери окидач народног незадовољства може бити и спонтан.
Кубанска економија клеца, девизног прилива од туризма нема већ другу сезону заредом, принос шећера намењеног за извоз такође је подбацио, а помоћ споља у енергентима, која је за време Чавеза, рецимо, била издашнија, или се смањила или касни.
Сви услови за излазак на улицу постоје, и без америчког мешања. Међутим, веровати како ће Американци остати по страни и неће искористити ова социјална и политичка „гибања“ апсолутно је наивно. Куба је ту, у овом тренутку важна, можда и више због историјске симболике, него због географије и близине Флориди.
Јер, америчке инвестиције и остварени добици у другом мандату Барака Обаме и за времена Доналда Трампа или нису донеле очекивани резултат или се нису одржали. Још од проглашавања Монроове доктрине, на Латинску Америку се из Вашингтона посматра као на „сопствено двориште“. Зато су комшије са севера врло осетљиве како на раст уплива осталих „екстерних играча“, попут Совјета некада или Кинеза данас, тако и на раст рејтинга левичарских покрета.
Лула, америчка главобоља
У успехе Вашингтона могу се убројати свргавање Ева Моралеса у Боливији и инсталирање Жаира Болсонара у Бразилу, као и недозвољавање да се нереди у Чилеу 2019. године претворе у нешто више. Неуспеси су везани за покушај изолације Мадура у Венецуели, као и спречавање промена у Аргентини. На општим изборима исте године победио је Алберто Фернандез у пару са Кристином Киршнер као потпредседницом.
Међутим, највећи текући разлог за главобољу је — Бразил. Вест о поништавању пресуде против Игнасиа Луле одјекнула је као термонуклеарна бомба. Бивши председник, који је можда и најпопуларнији политичар у историји земље, да није спречен, победио би и 2018. године водећи кампању из затвора. Судски процес вођен због наводне корупције и трговине утицајем (првобитна оптужница укључивала је кршење закона по чак девет основа) обележиле су бројне контроверзе.
Најзанимљивија је тврдња да су америчке обавештајне службе, ослањајући се на „крупне капиталисте“ и њихове медије, те појединце из војних структура (и тада изабрани председник Болсонаро је пензионисани официр), организовале овај процес. Цела ствар око поништавања пресуде је у томе што су сада врата за кандидовање Луле на председничким изборима 2022. године широм отворена. А он је „склоњен“ са политичке сцене пола деценије раније управо да никада више не би био кандидат (имао је право поновног кандидовања након два узастопна избора Дилме Русеф, која је суштински наставила његову политику и после њеног опозива када је „вд“ био Мишел Темер).
Бразилски повратак на исток
Са Лулом, очекивано је да ће се Бразил чврсто вратити на стари спољнополитички курс. А што укључује тесну сарадњу са Кином, промовисање регионалних интеграција под кишобраном Меркосура, активну улогу унутар БРИКС-а и поновно оживљавање „јужно–јужног партнерства“.
Први самит Латинска Америка–Африка одржан је у Нигерији 2006. године. О Бразилу као новој сталној чланици Савета безбедности говори се дуго, још од Бутроса Галија. Лула је проширио бразилски утицај источно, преко јужног Атлантика, сакупио завидан контингент гласова, стављајући до знања да ће у међународним односима штитити интересе не само латиноамеричких, већ и афричких држава.
Са речи се прешло на дела, не чекају се одлуке других о реформи УН, већ се за сталну столицу на Ист риверу активно лобира. Колико Монроова доктрина може бити учинковита ако је Бразил стална чланица Савета безбедности? Вашингтону се није свидело ни признавање Палестине 2010. године, иако након те одлуке није уследило успостављање пуних дипломатских односа и отварање амбасаде.
У међувремену и рејтинг Болсонара је додатно калирао због несналажења током пандемије, а и пре тога је отворено неколико великих питања која су утицала на друштвену поларизацију. На пример, драстично смањивање средстава за државне универзитете, што је у пракси дало предност приватним високошколским установама. Образовање, ипак, није једнако доступно за све, већ само за оне који могу да плате. И здравствена заштита је у потпуности доступна онима који могу да плате. Или реформа пореског система којом су издаци за оне крупне капиталисте постали мањи, а са познатим изговором да ће се тако ослободити део средстава за додатне инвестиције, па ће, напослетку, бити боље свима.
Куба важна за будуће процесе
У овом светлу посматрано, дешавања на Куби постају важнија него што се на први поглед чини. Оно што карактерише латиноамеричке регионалне односе јесте и изражени синхроницитет.
Дестабилизација Кубе смањује шансе Мадуру да се одржи и чини повратак на власт „лулиста“ неизвеснијим.
Током деценија, захваљујући браћи Кастро, Куба је постала симбол отпора америчкој хегемонији. Без тог симбола, теже је осталим левичарима да воде кампање у својим државама и хомогенизују све оне незадовољнике који традиционално гласају за левичарске партије. Због тога ће и у наредним месецима „очи региона“ бити окренуте ка Хавани.
Сама по себи, Куба јесте значајна за САД. У овом новом постпандемијском геополитичком контексту постаје још значајнија. У неком развоју ситуације, то може бити и увод у својеврсно „јужноамеричко пролеће“. Друга је ствар колико ће то успети и шта се из свега, напослетку, може изродити.
Прочитајте још: