Услед одлагања и других непланираних трошкова, према рачуници истраживача са Универзитета у Оксфорду Игре ће коштати Јапан око 15,8 милијарди. Није ово лоше знати и зато што често прозивамо наше политичаре због пробијања лимита уз опаску како то има само код нас. Има тога свуда. Где су овакви пројекти ту су и ребаланси. Тако је од када је света и века.
Сочи најскупљи
Најскупље икада још остају оне зимске, организоване у Сочију 2016. године. У организацију Игара и градску инфраструктуру уложено је око 22 милијарде долара. У целокупан регион још толико. Међутим, ови подаци могу и да заварају. Руске федералне власти су кроз овај пројекат заправо инвестирале у развој туристичких центара на црноморској обали и кавкаским обронцима, уз рачуницу како ће се уложено постепено враћати. Пример из Сочија најбоље илуструје како Олимпијске игре саме по себи не могу бити профитабилне. Чак шест од последњих десет домаћина летњих Игара завршило је у минусу. Али, ако се планира на дуги рок, инвестирање може бити исплативо.
Само изградња Олимпијског стадиона у Токију, или тачније темељна реконструкција оног старог из 1964. године коштала је око милијарду и по долара. За наше услове делује превише. Међутим, цена грађевинског земљишта у Токију је међу највишим на целом свету, а поред стадиона још је уложено у паркове, саобраћајнице, комерцијалне зоне и друге садржаје. Стадиони одавно нису само места на којима се једанпут у две недеље одигравају фудбалске утакмице.
Туча и демонстрације у Бразилу
Најжешћи протести због прекомерног трошења до сада су виђени у Бразилу. На церемонији свечаног отварања и због тога је публика звиждала тадашњем вршиоцу дужности председника. Било је и демонстрација, туча са полицијом. Игре су коштале Бразил око 11 милијарди долара, противници су захтевали да се тај новац уложи у јавно здравство, образовање или решавање инфраструктурних проблема у фавелама.
Кључни проблем везан за ове капиталне инвестиције мерене милијардама долара увек је у нефункционалним објектима. За изградњу борилишта издвајају се баснословне суме, а половина тих објеката касније, по завршетку игара ничему не служе. Питање које се поставља јесте да ли се објекти граде само због престижа? Како би се домаћин приказао свету у лепшем светлу!
У Грчкој и Кини запуштене арене
У Атини су, на пример, потпуно запуштени објекти на којима су одржавана такмичења у софтболу, хокеју на трави, скоковима у воду и одбојци на песку. Сваки намерник који се провоза атинском двојком, трамвајем од Синтагме до Вуле, може се у то уверити пролазећи поред олимпијског комплекса Хелиникон. У Пекингу су у истом стању стадион за бејзбол, некадашња „зелена зона“ за спортисте, бициклистичка дворана и комплекс за такмичења у кајаку, кануу, веслању и једриличарству. Они или ничему не служе, немају никакву сврху, или су далеко од градских жила куцавица, не могу се трансформисати у нова урбана језгра...
Паркинг уместо стадиона у Аталанти
У Аталанти је по завршетку Олимпијаде срушен велелепни стадион и на том месту је изграђен највећи паркинг у граду. Паркинг доноси већи приход од стадиона.
Подаци о томе колико коштају Игре, уз ризик да домаћин због лошег планирања може остати на губитку показују да се у ово коло могу хватати само богати и моћни.
Грци јесу учинили поносним све малобројне народе и мале државе 2004. године, али је са финансијског становишта организовање игара у Атини доживело потпуни фијаско. Толики, да чак постоје и процене како је то допринело наглом повећању државног дуга.
Време када је Београд на гласањима могао парирати Барселони и Паризу и остављати иза себе Амстердам, а Сарајево побеђивати Гетеборг и Нагоју далеко су иза нас. Ми се морамо задовољити учешћем и понеком медаљом.