Четири године касније у Паризу прича постаје далеко озбиљнија, укључују се и екипни спортови. Међу њима и рагби, који ће се до 1924. године још три пута играти на „Олимпијадама“. И потом испасти из конкуренције, да би се у прилагођеној верзији „рагби седам“ вратио тек 2016. године.
Такмичење у ватерполу је једино у екипним спортовима које се у континуитету организује на свим играма у последњих 120 година.
Иако неатрактиван за спонзоре, ватерполо је део олимпијске традиције. Овај аргумент бејаше међу кључним када се пре неколико година повела расправа треба ли ватерполо и даље остати олимпијски спорт. Фудбал није игран у Лос Анђелесу 1932. године, па је тада континуитет прекинут.
Поло је игран након Париза још четири пута, по два злата су освојили Велика Британија и Аргентина. Преостала два колективна спорта са којима се пробало у Паризу никада више се нису појављивала на Олимпијадама – крикет и крокет, док је пелота била уврштена у категорији демонстративних спортова у Барселони 1992.
Спортови који нису доживели више од једног издања су и рекетс, роке и жо де пом. Турнири у занимљивом лакросу организовани су свега два пута, сукцесивно 1904. и 1908, док се надвлачење конопца задржало на пет олимпијада, све до Антверпена 1920. И права је штета што га више нема.
Јер, то је дисциплина у којој сви могу учествовати, не захтева велика улагања.
Лобирања националних комитета да се неки спорт угура међу олимпијске сасвим су легитимна. Блок предвођен Американцима тако је утицао да бејзбол и софтбол стекну овај статус. Са друге стране, азијске земље су подржавале бадминтон и теквондо. Међу олимпијским дисциплинама, од Токија ће се налазити и баскет три на три.
У лобирањима и пратећим биткама удео свакако имају и моћни спонзори.
Атрактивније такмичење, које привлачи већи број гледалаца и спортови популарни на великим и богатим тржиштима увек се више исплати. Нове дисциплине су и скејтбординг, сурфовање, спортско пењање, а од наредних игара у Паризу то ће бити и брејкденс или брејкинг.
Уврштавање брејкденса значило је и да карате испада из програма за 2024. годину.
Можда ћемо, зато, на Олимпијским играма у Токију први и последњи пут гледати каратисте. С обзиром да се овим спортом активно бави више десетина милиона такмичара у целом свету, те да постоје 194 националне карате федерације, што је за једну више него што Уједињене нације имају чланица, учињена је велика неправда.
Гласина која кружи по спортским форумима је да се и овде ради о политици. Две најорганизованије и најутицајније националне федерације у глобалним размерама су јапанска и француска. Јапанци су успели да на велика врата уведу карате на Игре.
Међутим, председнику француског савеза Франсису Дидијеу није пошло за руком да тај статус сачува на домаћем терену. Прича се и зато – што је подржао жуте прслуке током протеста против Макрона.
Да ли је ово истина или није тешко је рећи, али чињеница је да француско Министарство спорта већ дуго ратује са непослушним Дидијеом из неких других разлога. Иначе, у Француској делује пет хиљада регистрованих клубова, са преко 250 хиљада такмичара.
Другим спортистима и спортским савезима указиваће се шансе за квалификовање и освајање медаља и у наредним олимпијским циклусима.
За карате, ово је бити или не бити. Ваљало би боље да буде, јер ће то представљати подстрек да се више деце заинтересује за овај спорт.
Олимпијске игре су и политика и бизнис, али спорт има и своју образовну, васпитну, здравствену димензију. И због тога су Олимпијаде важне. Боље је да нам деца проводе време на татамију, у спортским дворанама или на атлетским стазама, него са мобилним телефонима и таблетима у рукама.
Боље је да им узори буду спортисти, него ријалити звезде и разни сумњиви ликови.