Многи који се нису бавили спортом и који никада нису шутнули лопту, мисле да је професионалним фудбалерима лако, да су успели „преко ноћи“, а реалност је потпуно другачија.
Не заборавља сасвим сигурно Никола Миленковић како је у аутобусу на линији 88 неретко заспао када је с два превоза путовао у Спортски центар Земунело, када је из школе фудбала Жарково прешао у славни Партизан.
„Није било лако као и свакоме ко почне да игра. Живео сам у једном крају града, тренинг на другом и школа на трећем. Некада се дешавало, тога се и моја мама сећа, да се успавам у аутобусу па одем на последњу станицу када ме сломи умор. То се дешава, то све пролази и ево сада хвала Богу, репрезентативац Србије, стандарни члан Фиорентине, тако да је на крају све испало како треба“, причао је својевремено за ТВ Партизан Никола Миленковић.
И некако се све муњевито дешавало у каријери скромног момка рођеног у Београду 1997. године.
Ваљда је то логичан след околности када вам Бог подари природан таленат, а ви се одужите напорним радом, вечито с обе ноге чврсто на земљи.
Крупни корацима од „седам миља“ гази напред Никола Миленковић. Не тако давно, 2015. године стигао је у Партизан, касније је прослеђен на позајмицу у Телеоптик, да би се брзо вратио у Хумској где је „избрушен дијамант“.
Судбина је хтела и да Миленковић у опроштајном мечу за црно-беле у финалу Купа у сезони 2016/17. постигне одлучујући гол против Црвене звезде, којим је Партизан освојио дуплу круну.
Случајност? Тешко. Са великим играчима ретке су случајности. Стигао је 2017. године у Фиорентину за 5,1 милиона евра и временом се изборио за место у старних 11.
Није му било тешко, навикао је на беспоштедну борбу, како на тренингу, тако и на утакмицама.
Стефано Пиоли није га моментално „бацио у ватру“, а једна грозна ствар утицала је да Никола добије место стартера.
Наиме, смрт у сну капитена Давидеа Асторија натерала је Пиолија да Србина зацементира у срце одбране и од тада је остао „закуцан“ као осовина „љубичастих“.
Свој посао увек обавља максимално, како у клубу, тако и у репрезентацији, а велики плус му је што може да игра на више позиција у последњој линији.
Најкомфорнији је као стуб одбране али уме маестрално да одради задатак када га, по потреби, прекомандују на место десног бека.
И не буни се, „стисне зубе“ и противничка крила и одради максимално тих 90 минута.
Како је расла репутација српског штопера који је с Белих вода почео да крчи пут ка „белом свету“, тако су расла и интересовања бројних европских клубова.
Енглези су овог лета посебно били упорни јер је Миленковић ушао у последњу годину уговора са Фиорентином па је могао да уђе у преговоре и да клуб остане без обештећења.
Али, добро Никола памти све, баш као што каже стих из Партизанове песме, клуба у којем је израстао у фантастичног човека и фудбалера.
Није ни помислио да пређе у Вест Хем или Тотенхем и да остави Фиорентину без „цвоњка". Док су га медији у Италији и Британији константно сељакали из Фиренце у Лондон, он је мудро ћутао и ковао друге планове са својом „виолом“.
Нашли су се за преговарачким столом с гомилом папира и неколико хемијских оловака.
Славље у Фиренци, туга у Лондону!
Верност уз прилично крупне, али прецизно изговорене речи: „Никада нисам хтео да одем“, продужена је до 2023. године, а клуб се Србину одужио капитенском траком! Тако се то ради.
Све и да не одради уговор до последњег дана, момак који има 23 године и којег многи пореде с Немањом Видићем, направио је џентлменски потез.
У случају да уследи трансфер у неки од већих и богатијих клубова, и Фиорентина која му је пружила шансу да се афирмише у Лигама петице зарадиће новац од обештећења.
Тако то ради велики човек и фудбалер Никола Миленковић.