Урошевић каже да нема намеру да одлази.
„Не планирам да се евакуишем и нисам никога контактирао поводом евакуације. Остајем овде“ каже он и додаје да би, на основу пројекција које има, у Лашкар Гаху „требало да буде баш мирно“.
Урошевић је у Авганистану већ више од три године.
„Овде сам дошао да бих пробао неку мисију, мировну мисију, да пробам неко друго искуство. На препоруку пријатеља, који је такође из Србије, ја сам сада овде. Прво сам био у Кабулу две године, а онда су ме поставили за координатора у Хелманду, и ту сам већ годину и пар месеци. Свиђа ми се овде, пронашао сам се“, каже Урошевић за Б92.
Додаје да је сведочио многим тешким призорима у Авганистану и да му је, пре него што је дошао, речено да не долази у ту земљу, ако жели да буде сигуран.
„Овде нема гаранција. Током мог боравка видео сам много цивилних жртава, које су колатерална штета сукоба који су вођени. Посебно сада, у последње време, пошто је Хелманд провинција у којој су се водиле највеће борбе“, каже он и подсећа да је тако било и током боравка америчких и британских трупа као и да је након њиховог повлачења дошло до велике експанзије насиља.
На питање каква је ситуација сада у Лашкар Гаху, Урошевић каже: „Поприлично је мирно. Могу рећи - неприродно мирно“.
„Очекујемо да овде више неће бити неких драстичних промена. Сада је на северу проблем, око Паншир долине. Ту очекујемо борбе у следећих пар дана. Ако не дође до мирног решења, у шта сумњам. То пратимо, али на југу земље је мирно“, објашњава он.
Провинција Хелманд, у којој се Лашкар Гах налази, иначе је једно од највећих упоришта Талибана и део Авганистана из ког долази највећи број њихових лидера, као и бораца.
Због тога не чуде речи Урошевића да се, у односу на ранији период, начин живота у Лашкар Гаху није превише променио.
„Ова провинција је једна од најрадикалнијих у Авганистану“, објашњава он и додаје да је такав однос био и према правима жена.
„Што се тиче жена, овде није било велике европеизације. Оне се нису могле видети без бурке напољу чак и пре ових дешавања“, наводи.
Упркос томе, према његовим речима, женско особље радило је у болници и раније, а остало је на својим радним местима и након промене режима.
„Нама је било битно да наше женско особље не добије забрану да ради. И није. То је у сваком случају један корак напред. Још увек школа није забрањена, и обећали су да то неће дирати. Тачније, неће забранити девојчицама и женама да се школују. Али, факултети тек треба да почну са радом, тако да, то тек треба да се види“, каже Урошевић.
На питање да ли се, након најављеног повлачења трупа под контролом централне власти у Кабулу, очекивало да ће талибани кренути у напад, одговорио нам је оно што је, чини се, требало да буде јасно свима.
„Апсолутно да! Наравно да се очекивало, то је нешто што су они најављивали још током преговора када су тражили повлачење“, сигуран је Урошевић и објашњава да су талибани већ 1. маја кренули са акцијама.
Он наводи да се све издешавало муњевито и да практично читав Авганистан брзо освојен иако се није очекивало освајање великих градова за које су Талибани обећали да их неће дирати.
„Лашкар Гах, где сам ја, први је велики град који је директно нападнут. Талибани су за пет дана ушли у град, и поред три прстена обезбеђења владиних снага. Брзо су све прегазили“, наводи он и наглашава да су у провинцији Хелманд талибани живели заједно са осталима па је и то један од фактора зашто је тако брзо дошло до промене.
А како сада изгледа живот у Лашкар Гаху?
„Од када је кренула офанзива, 30. јуна, па све до 13. августа, град је био потпуно блокиран. Водиле су се жестоке борбе, људи су бежали из града. Авиони су бомбардовали, хеликоптери такође. Да, заиста је то била ратна зона“, каже и додаје да се од тада град скроз отворио и живот је настављен.
„Раде продавнице, маркети, путеви су отворени. Значи, једна нормална ситуација“, примећује Урошевић.
Наводи да се тачан број жртава овог сукоба не зна.
„Немамо тачан број, али сигурно да је он висок. Наша болница је једини траума центар у провинцији. То значи да су сви рањени који на лицу места нису подлегли повредама морали да дођу код нас. Велики број њих, нажалост, подлегао је повредама јер нису могли да буду транспортовани до наше болнице“, закључује Виктор Урошевић, можда и последњи држављанин Србије у Авганистану.