Воја Брајовић о Ланету Гутовићу: Његов хумор је био лаган, а убадао је као стршљен

„Његов врхунски цинизам краси, по мом мишљењу, заиста најдаровитије људе, то ретко ко има. Поседовао је смисао за хумор којим је баратао тако лагано, а убадао као стршљен. Била је привилегија проводити време с њим и памтити његове убоде, његове шале, његове коментаре које је изговарао с таквом лакоћом и брзином. И управо то мерим с његовим огромним глумачким талентом“, рекао нам је Воја Брајовић.

Милан Гутовић, један од најзначајнијих српских глумаца, члан Југословенског драмског позоришта у периоду од 1967. до 2002. године, преминуо је данас у Београду.

Рођен је 11. августа августа 1946. у Умци код Београда. Завршио је Академију за позориште, филм, радио и телевизију у Београду 1967. у класи професора Миленка Маричића.

Исте године, управник Југословенског драмског позоришта Бојан Ступица одлучује да подмлади и освежи ансамбл, па група младих глумаца, међу којима је и Гутовић, бива примљена у ансамбл ЈДП-а.

У групи која је названа „Бојановим бебама”, поред Милана Гутовића, били су Гојко Шантић, Танасије Узуновић, Душан Ђурић, Мирјана Вукојчић, Иван Бекјарев, Ђурђија Цветић, Јосип Татић, Светлана Бојковић и Бранко Цвејић.

Милан Гутовић је убрзо показао своју глумачку особеност и заиграо главне улоге. У ЈДП-у је био до 2002. године и остварио у њему више десетина улога.

Био је и незаборавни Камиј Шандебиз у оригиналној подели представе „Буба у уху“. Последњу улогу у ЈДП-у, лик Василија Шопаловића, одиграо је у представи „Путујуће позориште Шопаловић“ Љубомира Симовића, у режији Јагоша Марковића. Представа је премијерно изведена у марту 2020. године.

Имао је потребу да се изрази не само као глумац већ и као комплетан аутор, па осамдесетих година на сцену поново уводи форму кабареа (ЈДП – „Кабаре“ 1986; Позориште Славија – „Обично вече“ 2002, „Изгубљена форма“, 2005, „Зачин“, 2009).

Играо је и на другим позоришним сценама, у Народном позоришту у Београду (чији је члан био у периоду од 2006. до пензионисања 2011.), Звездара театру, Култ театру, Позоришту Славија, Битеф театру, Црногорском народном позоришту, Крушевачком позоришту, Атељеу 212, НП Тимочке Крајине, Београдском драмском позоришту, Театру „Вук“.

Сарађивао је с водећим редитељима попут Мирослава Беловића, Боре Драшковића, Бојана Ступице, Мате Милошевића, Арсенија Јовановића, Љубише Ристића, Јежија Јароцког, Стеве Жигона, Димитрија Јовановића, Јагоша Марковића, а био је незаобилазан у поделама Дејана Мијача.

У филмографију Милана Гутовића улазе остварења „Другарчине“, „Берлин капут“, „Повратак отписаних“, „Срећна породица“, „Ерогена зона“, „Још овај пут“, „Бој на Косову“, „Дебели и мршави“, „Мајстор и Шампита“, „Шпијун на штиклама“, „Полтрон“, „Седам и по“, „Мали свет“.

Године 1981. у филму „Лаф у срцу“ креирао је лик Шојића који ће развијати у филмском серијалу „Тесна кожа“ 1 – 4.

Снимио је на стотине телевизијских филмова и серија („Дипломци“, „Седам секретара СКОЈ-а“, „Бољи живот“), међу којима су незаборавне улоге у „Отвореним вратима“ (Ујак Драгослав Јаковљевић), „Метли без дршке“ (Огњен Лепшановић) као и лик Пустолова у серијалу за најмлађе „Добро вече, децо“.

За улогу у представи „Пучина“ Дејана Мијача, награђен је на Стеријином позорју, добио је статуету „Ћуран” за најбоље глумачко остварење на Данима комедије у Јагодини (тада Светозареву) и Годишњу награду ЈДП-а.

Улога у представи „Ружење народа“ у два дела донела му је награду за глумачку бравуру „Зоран Радмиловић”. Награду „Раша Плаовић” добио је за улогу у представи Веселе жене винзорске. Добитник је две награде за животно дело - „Златни ћуран” (2019) и „Нушићеве награде” (2020).

Златну арену у Пули добио је за улогу у филму „Полтрон“, а награду Цар Константин за улоге у филмовима „Условна слобода“ и „Седам и по“.

Године 2014. добија награду македонског ТВ магазина „Бекстејџ” за улогу Срећка Шојића у филму „Тесна кожа“ који је најрепризиранији страни филм у Македонији и највећи филмски фаворит македонске публике.

У периоду од 2006. до 2008. био је председник Савеза драмских уметника Србије.