Ђорђе Лобачев, Рус који је српске теме и јунаке увео у светски стрип

Под називом „Чардак и на небу и на земљи“, монографија о великом руском уметнику Јурију Павловичу Лобачеву, познатом и као „Чика Ђорђе“ аутора Здравка Зупана је, како пише у уводу, књига-мајка која има за циљ да „роди“ друге књиге о животу, опусу и епохи у којој је стварао овај велики уметник.

Паралелно је изашло још једно капитално издање: трећи том сабраних дела Ђорђа Лобачева „Баш Челик и Биберче“, где су објављени најславнији радови овог српско-руског уметника. Ово је један од најважнијих репринта класичног стрипа ове сезоне у целој Европи, јер приказује саме темеље модерног европског стрипа.

„Ако узмете стрип 'Баш челик' и циклус стрипова из српског фолклора видећете како је Ђорђе Лобачев превео архајске моделе из културног и религиозног контекста нашег Старог завета у данашњу поп културу и дао им светску славу“, напомиње Стефановић.

Са стриповима „Чика Ђорђа“ , уз препознатљиве илустрације, али и осмех и цртачку руку великог уметника, одрастале су генерације, а ехо његових радова и данас је присутан у светској култури.

Као један од предводника „Београдске школе“ двадесетих и тридесетих година уз Сергеја Соловјева, Константина Кузњецова, Алексија Ранхнера, Ивана Шенина, Ђорђе Лобачев је одрастао на српском језику и један део културе, сензибилитета и поимања света он је добио у Београду у који је дошао као сироче са улице.

„Београд је феномен, један од најстаријих градова на свету, колевка старе Европе од старчевачке и винчанске културе и то је очигледно погодовало Лобачевљевом сензибилитету.“

Стефановић наглашава и разлику коју јунаци Ђорђа Лобачева праве у односу на милитантне јунаке из европског и америчког стрипа.

„Са ’Господаром смрти’ Чика Ђорђе доноси словенског суперјунака који је пацифиста, хероја који је одлучио да себе положи на олтар ради интереса човечанства“, истиче Стефановић.

Он напомиње да су ове стрипове читали милиони у Европи, а да нису ни знали одакле они долазе.

„Омладина у Француској, Румунији, Бугарској одгајена је на руском, односно југословенском стрипу – новој поп-културној појави. Постоји чак неколико каснијих послератних феномена, као што је филм ’Чудотворни мач’ Воје Нановића који је пренео стрип ’Баш челик’ Чика Ђорђа у кинематографију. То је уједно био први југословенски филм приказан у Совјетском савезу 1957. и утицао је на једног Михалкова који је тада био дете, да се бави филмом. Дакле, ми тек сад откривамо величину тих људи, тих забавних прича које су имале европске, а у неким моментима, чак планетарне утицаје“, наглашава наш саговорник.

Монографија „Чардак и на небу и на земљи“ мало духовно здање, којем се и Лобачев за живота радовао обилује илустрацијама, калиграфским решењима, карикатурама и, наравно, стрипом у којем се овај уметник највише истакао. Као три главне тематске целине издвајају се књижевна дела, пустоловно-онирички и национално-фолклорни стрипови чија заједничка нит лежи у словенским коренима.

„Стилови у којима се Чика Ђорђе остварио разнолики су, али ипак, они преносе једну поруку. Од бајки за децу, спектакуларних визија будућности, до јунака из српске баштине, он приказује човечност, човека који може бити бољи и који је на услузи другима, а све то запаковано у забаву, узбуђење и егзотику“, истиче Стефановић.

Српски фолклор нарочито је присутан у Лобачевљевом стваралаштву, а он га је, како каже наш саговорник, сматрао за један од најважнијих на свету.

Стваралаштвом Ђорђа Лобачева, аутор монографије Здравко Зупан бавио се педесет година. После изненадне смрти Зупана 2015. године, српска и европска књижевна заједница остала је без важног члана, а рад на „Чардаку“ наставио је Стефановић уз помоћ колега.

„Здравко је оставио језгро, али је требало истражити оно што се десило у међувремену и тек смо тада схватили одјеке његовог стваралаштва, паневропског утицаја што објашњава зашто је Здравко Зупан, као један од највећих стручњака за стрип у Европи био посебно везан за овај, а не нечији други опус“, каже Стефановић.

Лобачевљев богати опус делимично је изгубљен за време бомбардовања Београда 6. априла, потом и због напуштања земље, селидбе прво у Румунију а потом у Русију, земљу његових предака у којој се, као уметник, остварио као илустратор и карикатуриста, али не и у стрипу.

„Совјетски савез је револуцију започео са плакатима, али то је у међувремену сведено на дечије форме јер стрипови реалистичке стилизације, у време Совјетског савеза, нису били дозвољени. Међутим, унутар велике руске културе, тај континуитет није нестао већ се пресликао на другачије форме попут илустрација. Треба написати нову историју и руског и југословенског стрипа и видети те континуитете у визуелној комуникацији, јер они очигледно постоје. Данашња Русија вратила се суштинским коренима и тек треба да открије лепоту и спектакуларност руске културе која је сачувана у симбиози са српском“, закључује Стефановић.

Ђорђе Лобачев напустио нас је 2002. године. Неколико месеци пред смрт када је претходни издавач најавио да жели да објави ову књигу, Чика Ђорђе је писао:

„Иако по рођењу Рус, и поред прохујалих деценија, ја се и дан-данас осећам Београђанином. И ова монографија је изванредан доказ да ме ова земља, овај чудесан град на ушћу Саве у Дунав сматрају као свог. Хвала!“