Иако је Споразум о сукцесији између бивших југословенских република потписан још у јуну 2001, ни после двадесет година од његовог потписивања развод међу бившим републикама које су чиниле југословенску заједницу није изведен до краја. Помак је, чини се, направљен само по питању расподеле дипломатских представништава.
Развод успешан што се тиче дипломатских представништава
Тако је 13. и 14. септембра одржан двадесети састанак Мешовитог комитета за расподелу дипломатске и конзуларне имовине бивше СФРЈ, на коме је договорена подела ове имовине тако да су Србији припале амбасаде у Копенхагену, део амбасаде и помоћни објекат у Њу Делхију, стан у Трсту, док ће са БиХ и Северном Македонијом делити амбасаду, резиденцију у Ла Пазу.
На овај начин у потпуности је окончана расподела непокретности бивше СФРЈ из Додатка анекса Б Споразума о питањима сукцесије у географским региону Организације за економску сарадњу и развој у Латинској Америци и на Карибима, саопштено је из српског Министарства спољних послова. Наредни састанак овог тела задуженог за расподелу дипломатске имовине бивше државе биће одржан до краја идуће године у Загребу.
Проблем је имовна компанија
Међутим, оно што кочи процес сукцесије јесте имовина некадашњих српских предузећа и њихова имовина као што су одмаралишта на хрватском приморју и пословни простори широм Хрватске. Док је хрватским фирмама као што су „Југотон“ или „Југопластика“ Србија вратила њихову имовину, хрватска држава потрудила се да низом прописа, законима и подзаконским актима отме имовину српских фирми.
Тако, на пример, туристичка агенција „Младост турист“ има имовину на три локације на хрватском приморју, у Макарској, Тисну и Башкој Води. Ова фирма обраћала се чак и Европском суду за људска права у Стразбуру, али овај суд је одбио да одлучује у том предмету, уз образложење да најпре Србија и Хрватска треба да склопе уговор о имовинско-правним односима.
„Младост турист“ није једина компанија из Србије која потражује имовину у Хрватској. На списку се налазе и „Карнекс“, „Симпо“, „Пионир“, „Витал“, НИС, „Инекс“ и многи други, чији су пословни простори током протекле две деценије више пута продавани и препродавани.
адвокат Иван Симић
© Иван Симић
Експерту за питања сукцесије, адвокату Ивану Симићу понашање Хрватске личи на понашање југословенских комунистичких власти након 1945. Према његовим речима, имовина српских фирми у Хрватској је конфискована.
„Правне и фактичке последице нису ништа другачије. Оно што се дешавало након 1945. поновљено је у Хрватској, почевши од 1992. Хрватска је системски доносила опште и појединачне правне акте који су се односили на начин како ће се располагати и управљати имовином бивших југословенских предузећа у Хрватској. Ти правни акти били су први корак да се крене у једну врсту подржављења бивших југословенских предузећа у Хрватској“, објашњава он.
Иако најмлађа чланица ЕУ, Хрватска је доношењем аката којима се конфискује имовина српских фирми које су пословале на њеној територији пре почетка распада Југославије, дерогирала основне фундаменте ЕУ, а то је право на својину, додаје наш саговорник.
„Хрватски правни поредак је врло суптилно и перфидно извео операцију конфискацију имовине. Погодовао им је Европски суд за људска права, који се уопште није упустио у разматрање јесу ли ти општи акти конфискаторски или нису, већ је рекао да они не подлежу временском важењу испитивања. Шта то значи? Хрватска до 1997. није била потписник Конвенције о људским правима и слободама. Дакле, све што је до тада радила није подложно преиспитивању“, наглашава Симић.
Са друге стране, додаје он, друге чланице бивше Федерације држе се споразума о сукцесији, а Србија је, како каже, у враћању имовине најдаље отишла.
Шта је Споразум о сукцесији
Термином „сукцесија“ у међународном праву означава се пренос права и обавеза државе претходнице на државе-наследнице. Споразум о сукцесији међу бившим југословенским републикама потписан је у Бечу и садржи седам анекса — А, Б, Ц, Д, Е, Ф, Г.
У Анексу Г каже се да ће свим грађанима и правним субјектима бити призната, заштићена и враћена права која су имали на дан 31. децембра 1990. године, а сви уговори склопљени током рата под притисцима и претњама биће проглашени ништавим. Према међународном праву и уставима држава-наследница бивше Југославије, међународни споразуми ратификовани у парламентима имају јачу правну снагу од домаћих закона.
Анексом Г изричито је прописано да особе које нису у могућности да остваре повраћај одузете имовине, имају „право на накнаду у складу са грађанским и међународним правним нормама“.
Камен-спотицања и гранични спорови
Да је сукцесија једино отворено питање међу југословенским државама-наследницама, ни по јада; међутим, ни око граница бивше југословенске републике још увек се нису сагласиле. Тако Србија има граничне спорове са Хрватском на Дунаву, са БиХ на Дрини, а пре неколико дана Црна Гора је поново отворила питање Превлаке, полуострва на улазу у Боку Которску, на граници са Хрватском. Уз то, у спору око границе између Хрватске и Словеније у Пиранском заливу није помогла ни међународна арбитража чије одлуке нису спроведене иако су обавезујуће, каже стручњак за међународно право из Института за међународну политику и привреду Милош Јончић.
Гранични спорови су, према његовим речима, интересантни колико за међународно правну теорију, толико и за све бивше југословенске републике.
„За неке од страна, то су била територијална питања, односно питања суверенитета, док су нека питања била путања режима уз границу. Тако је, између осталог, и питање Превлаке, које је за југословенску страну било питање суверенитета, а за црногорску страну постало је питање режима уз границу“, објашњава Јончић.
Са свим својим суседима, Србија има неки ситан гранични спор, напомиње он, осим са Мађарском, Румунијом и Бугарском.
„Али зато са бившим југословенским републикама имамо и чини ми се да су спорови са БиХ и Хрватском најупечатљивији. Мислим да ти спорови могу да погоршају међусобне односе“, сматра Јончић.