Још једна специфичност „килвера“ је то што су мета напада обично државне установе или предузећа која утичу на животе многих, као што су болнице, водоводи, термоелектране...
Свирепи „килвер“ напад
Користећи уобичајене хакерске методе, попут социјалног инжењеринга, нападачи запоседају информационе системе тих институција, који контролишу рад њихових постројења. Све што у себи има процесор може да буде нападнуто, од уређаја који контролишу рад вештачких плућа или стимулишу рад срца до оних којима се регулише температура у стану или заливање травњака.
„Ако знамо да практично у сваком аутомобилу данас имамо мали рачунар, јасно је да и он може бити мета напада. Такав напад може довести до погоршања здравственог стања пацијента или чак смрти, ако се некоме укључи погрешна терапија или искључи довод кисеоника. Повећање напона на неком уређају може изазвати пожар и проузроковати жртве, повреде и најразличитије последице по људе и системе“, предочава стручњак за сајбер-безбедност Горан Куњадић.
У фебруару ове године, хакер је покушао да затрује систем за прераду воде на Флориди.
© Depositphotos.com / Stokkete
Он подсећа да је почетком године хакер покушао да затрује систем за прераду воде на Флориди:
„Систем пречишћује воду, додаје хемикалије које неутралише бактерије у води. Ако преузмете контролу над системом, можете да повећате количину тих хемикалија, рецимо, знамо да се вода хлорише, и отрујете људе водом“.
Мотиви хакера – идеолошки
Мотив за извођење „килвера“ обично није новац, већ идеологија, била она политичка, религијска или нека друга, због чега ти напади могу да буду и терористички акти.
„Колико је то опасно зависи од злобе људи који то раде. Они могу да ураде било шта. Могу да уђу у систем који контролише железнички сабраћај и да померањем сигнала изазову судар возова и жртве. То што се ради је врло свирепо, поготово у болницама, где су немоћни и недужни људи, који ничим нису заслужили да постану жртве таквих напада“, напомиње Куњадић за „Спутњик“.
Како би се одбранили од „килвера“, установе и предузећа морају да предузму све савремене методе заштите система, поготово ако до сада нису много пажње посветили сајбер-безбедности.
„Све мере највишег степена безбедности морају бити предузете на специфичним рачунарима који контролишу постројења било ког типа, у болницама, фабрикама, електранама, водоводима... Они најстроже морају бити заштићени, како у физичком, тако и у сајбер смислу. Противтерористичке службе требало би да узму у обзир и овакву врсту тероризма“, закључује Куњадић.