Тешко да су и највећи оптимисти могли да поверују да им је неко причао да ће обезглављена Србија, без председника ФСС-а, успети да се дигне из блата у који је упала после шокантног пораза на пенале од Шкотске у финалу баража за Европско првенство, и да ће на крају уследити хепиенд у виду одласка на Мундијал у Катар.
Последњег дана фебруара 2021. године је попут грома из ведра неба одјекнула вест да је Славиша Кокеза, први човек кровне организације српског фудбала приведен у Службу за борбу против организованог криминала МУП-а Србије (СБПОК) на информативни разговор.
Како су тада навели медији, приведен је у својству грађанина, испитан је и пуштен на слободу. Наводно је довођен у везу са Александром Кајмаковићем који је рекао да му је Кокеза за обезбеђење препоручио групу Вељка Беливука, познатијег као Веља Невоља.
Од тада се Кокеза повукао у тешку илеаглу, ни трага ни гласа, с тим што се у марту повукао са места председника Фудбалског савеза Србије.
„Желим да обавестим моје сараднике, као и спортску и фудбалску јавност да се повлачим са функције председника Фудбалског савеза Србије. У жељи, да пре свега, репрезентацији омогућим неопходан мир, спреман сам за нову борбу у којој ћу све учинити да демантујем нападе на моје име и личност“, навео је Кокеза.
И заиста се тако испоставило, да је оставка првог човека ФСС донела мир у до тада немирне воде, у, и око ФСС.
Његова десна рука Марко Пантелић обављао је функцију заменика председника и повео је својеврсну буну против „старе гарде“ коју је хтео на Извршном одбору да распусти, али му се то обило о главу у циркусу који се догодио крајем маја.
Тада је Марко Пантелић отпустио читав Извршни одбор, а на њихово место ставио је своје пријатеље који нису из света фудбала. Али, брзо су узвратили ударац Ненад Бјековић и екипа.
У преподневним сатима Пантелић, као вршилац дужности председника ФСС, сменио је чланове ИО Бранка Стојаковића, Ненада Бјековића, Марјана Рнића, Душана Мракића и Драгана Илића, саопштено је првобитно на званичном сајту ФСС.
Само неколико сати касније саопштење је обрисано, а Пантелић је био тај који се испоставио као вишак, па је најурен.
Извршни одбор именовао је легенду Партизана Ненада Бјековића да као потпредседник води ФСС. За сада легендарни Бјека и фигурира за најозбиљнијег кандидата да идуће године и званично буде председник ФСС.
И док се водила битка за власт и превласт на Теразијама, Пикси који је на себе у ФСС (пре)узео много више одговорности од селекторског посла, успео је потпуно да изолује репрезентацију од свих тих проблема и да удари здраве темеље. Да натера играче да на терену дишу као један и то са само једним зацртаним циљем – одласком на Светско првенство.
Играчима је усадио победнички менталитет, избацио им је из главе све оне „бубице“ које су појединци имали код његовог претходника Љубише Тумбаковића, када су бирале које утакмице ће да играју.
Пикси је на огроман ауторитет који поседује успео да их окупи све и да направи хомогену целину. То је могло да се види већ у првом мечу са Ирцима који су Орлови добили после преокрета, показавши победнички менталитет.
Оно што је било још очигледније јесте борбеност која није изостала ни у тренуцима када су имали гол заостатка. Потврда да се не ради о случајности, већ да је то постала пракса, стигла је већ у следећем мечу против Португалије.
Поново два гола заостатка и на крају освојен злата вредан бод против Роналда и другова на Маракани.
Са таквим ставом фудбалери Србије успели су да положе најважнији и најтежи испит, онај у Лисабону када су награђени за сав труд и литре проливеног зноја, те су се директно из пакла Да Лужа домогли пласмана на Светско првенство у Катару наредне године.
Почело је као хорор, а завршило се као бајка у којој је главни херој био Александар Митровић који се у 90. минуту поклонио и главом расплакао надмене Португалце и натерао селектора Фернанда Сантоша и капитена Кристијана Роналда да се посвађају, док је Србији обезбедио главну премију.
И никога не сме да чуди што се завршило најбоље могуће по Србију јер је њен командант Драган Стојковић Пикси од првог тренутка када се прихватио посла, до последњег судијског звиждука у Лисабону, био убеђен да Србија иде у Катар.
Остаће упамћена она Пиксијева конференција на којој му је новинар РТС поставио питање пред пут на меч одлуке, да ли би евентуални пласман Србије на Светско првенство био његов највећи тренерски успех.
„Какав бре евентуални пласман, какав евентуални? Идемо у Катар. Морамо да идемо у Катар“, поручио је Пикси.
И ништа није слагао, тако се на крају и завршило. Само са таквим ставом, са таквим селектором и играчима који су спремни да оставе крв и зној на терену, Србија има чему да се нада на највећој светској фудбалској смотри која је заказана за новембар 2022. године.