И слободно време постаје експлоатација: Лице профит, а наличје - ропство / видео /

У издању Естетичког друштва Србије и Чигоја штампе објављена је студија „Нова критичка теорија – Филозофија забаве“, чији су аутори Дивна Вуксановић, Драган Ћаловић и Влатко Илић. Студија је наставак критике индустрије културе и медија коју су средином прошлог века започели представници франкфуртске филозофске школе мишљења Адорн и Хоркхајмер.

Већ на уводним страницама књиге аутори нас упозоравају на то да време у којем живимо није склоно мишљењу, критици и хуманистичким вредностима, а да је свет забаве афирмисан као идеал савременог живота, при чему је реч о брзом, контролисаном и прорачунатом забављању, чије је лице – профит, а наличје – ропство.

„Ми данас, када се забављамо, заправо конзумирамо производе индустрије забаве. Доколица и слободно времесе и дан-данас сматрају нечим што је неопходно за подстицање мишљења, за развој креативности, па и за еманципацију, али су савремени људи потпуно ускраћени за то. Ми немамо слободно време, јер је време забаве данас заправо – продужетак рада“, каже у разговору за Спутњик један од аутора студије Влатко Илић.

Дивна Вускановић указује на то да многи корисници Фејсбука своје слободно време структуришу кроз мреже, истовремено конзумирајући и производећи садржаје.

„Они се зову 'прозумери', јер су истовремено и произвођачи и потрошачи садржаја. Њихов рад је интелектуалан и креативан, али потпуно бесплатан. Шта год да тражите можете да нађете на друштвеним мрежама, а профит од тога остварују високотехнолошке компаније, велике капиталистичке корпорације“, каже Дивна Вускановић.

Влатко Илић напомиње да је мали број људи свестан да је само присуство на некој друштвеној мрежи рад, јер је већина вођена популарном идејом да човек који ради оно што воли и не осећа да ради. Смисао те идеје је, према његовим речима, данас изокренут тако да људи свој неплаћени ангажман на друштвеним мрежама не препознају као нешто што је неприхватљиво, јер им је он забаван.

„Не радимо само онда када смо свесни да креирамо неки садржај, када објављујемо фотографије, коментаре или било какав други материјал на друштвеним мрежама, него и када претражујемо странице кроз разне апликације. Подаци о нашем кретању, локацијама, интеракцијама, куповинама постају информације, а информација је данас један од водећих ресурса и има велику тржишну вредност. Поједини теоретичари указују на то да човек, заправо, постаје информатички простор. Технологија више није алатка која служи нама - да би нам олакшала задатке и послове, већ ми служимо технологији, јер непрестано генеришемо информације“, указује Влатко Илић, а Дивна Вуксановић иде и корак даље, напомињући да савремени човек на тај начин, заправо, бесплатно обучава вештачку интелигенцију.

Наши саговорници подсећају да „паметни“ телефони, односно друштвене мреже и апликације, стално нешто захтевају од нас – да пишемо рецензије места која смо посетили, да им одобримо да користе наше фотографије. Нуде нам календаре уз помоћ којих структуришу наше време. Пандемија је, како оцењују, само радикализовала и учинила видљивијим све ове појаве, односно уроњеност у досаду и глупост, у непрекидну експлоатацију.

„Ми смо непрекидно на неким задацима, не знам зашто то технологија очекује од нас?“, пита се Влатко Илић.

Индустрија забаве се, како напомињу аутори студије, није задржала само у области масовне културе, него се проширила и на друге области живота, као што су менаџмент и пословна комуникација, образовање, туризам, а није јој одолела ни наука, о чему сведоче бројни научни паркови, музеји, популарне телевизијске емисије.

Дивна Вуксановић указује на то да је забава постала саставни елемент чак и радне етике, која подразумева да се рад оплемењује забавним садржајима како би био лакше сварљив.

„Због тога данас велике компаније уносе у свој радни простор и радне процесе забавне елементе како би се тај рад лакше поднео. Постоје разни 'ивенти' у корпорацијама, као што су дан кућних љубимаца, дан хавајских кошуља, рођендани, имендани, дани када шефови послужују запослене. То је привидна релаксација атмосфере, нема више фабричког сивила, а заправо сте везани за тај простор нон-стоп. Радите чак и када сте у свом личном амбијенту, доступни сте 24 сата и заправо сте експлоатисани“, упозорава Дивна Вуксановић.

Аутори књиге као важну одлику данашњег времена издвајају појам проширене реалности, која је продукт технолошког напретка, односно стварања додатног, виртуелног простора.

„Технолошки напредак је вођен профитом. Развијају се ВР технологије, али не зато што постоје појединци који се за то веома занимају, него зато што се у то улажу велика средства. Осваја се ново тржиште, број корисника је заиста невероватан. Говорило се прво о виртуелној реалности, али сада је све теже чак и искуствено поставити јасну линију поделе и рећи шта је виртуелна реалност, а шта реалност која није технолошки посредована. Зато се уводи нови појам проширене реалности“, објашњава Влатко Илић, уз опаску да није проблем у самој технологији него у чињеници да се ми навикавамо на њено присуство без икаквог критичког односа.

Наши саговорници с горчином констатују да се технологија развија муњевитом брзином, али да мишљење каска за њом, зато што је неисплативо, захтева труд, а у данашње време је постало готово и субверзивно.

Један од најпопуларнијих производа индустрије забаве су ријалити програми који су нам донели још једну врсту стварности, такозвану негативну реалност, која само на први поглед делује као спонтани развој догађаја, а заправо је унапред осмишљена и креирана.

Феномен ријалитија се веома брзо и готово неосетно проширио изван оквира забаве – на целокупну јавну комуникацију, на политику и на друге сфере живота, а на питање како је до тога дошло, Дивна Вуксановић одговара:

„Медији данас беже од истине, она је просто изван простора и времена, а ми покушавамо да истину сачувамо у мишљењу, ако ништа друго, бар да је се сећамо. Оног тренутка када је информација постала роба, завршили смо с истином у медијима. То је стандардизована роба, битно је како је упакована, да постоји публика која је конзумира, гута и испљуне. Зато више не умемо да разликујемо шта је скупштинска седница, а шта је ријалити 'фарма'. Телевизија и сви медији системски подржавају једни друге, стварајући тако заједнички систем за експлоатацију“.

А док се истина протерује из медијског простора, у њега се на велика врата уводи – досада. О томе сведочи, рецимо, податак да су ријалити програми најгледанији ноћу када људи спавају.

„Изгубили смо аутентични контакт са забавом, с уметношћу, и то је систем живљења у којем се досађујемо и када радимо, и када уживамо, и када кликћемо на Фејсбуку, изгубили смо себе, па и све аутентичне емоције. На крају смо завршили у досади која је ситуациона и системска. Због тога нисмо у стању да сагледамо окружење у којем смо се нашли и да се ослободимо тих стега које нам се намећу под паролом да се лудо забављамо“, сматра Дивна Вуксановић.

Данашњи дух времена је заснован на цивилизацији слике, а реч је потиснута. И док је раније битка за реч била борба против цензуре, а потом борба за слободу говора, данас се претворила у инсистирање на политички коректном говору.

„Ако мишљење тумачимо као процес, а не као резултат, а с друге стране имамо политичку коректност као списак норми који треба применити на мишљење и језик, стварно смо у колапсу. Реч постоји, али је изгубила дигнитет и смисао који се за њу везује. Медијска култура привидно иде у корист речи, а у ствари је на добити - слика. Наша цивилизација речи користи углавном неодговорно, несмислено и – брбља, а политичка коректност представља решетку за то брбљање“, констатује Дивна Вуксановић.

Према њеној оцени, човечанство је данас у цивилизацијском прогресу, али у културном регресу.