На Нетфликсу је недавно премијерно емитован документарни филм „Друштвена дилема“ у режији Џефа Орловског, који се бави феноменом друштвених медија и њиховим погубним утицајем на свест савременог човека. Саговорници у филму су бивши инсајдери Силицијумске долине, који откривају због чега би модерна технологија могла бити егзистенцијална претња цивилизацији.
Филм отвара бројна питања, чији је циљ да укажу на најразличитије последице које на човечанство може оставити живот заробљен у екранима паметних телефона и компјутера — од психичких поремећаја, отуђивања и разарања породице, преко озбиљних глобалних политичких и друштвених промена, све до дистопијске надмоћи вештачке интелигенције над људском.
Монопол великих технолошких компанија
За зависност коју код људи стварају друштвене мреже и виртуелна комуникација, одговоран је, пре свега, предиктивни модел пословања великих технолошких компанија које су власници друштвених медија, попут Твитера, Фејсбука, Гугла.
Тај модел подразумева да се корисницима нуде готово искључиво они садржаји који су њима блиски и интересантни. Тиме се, како упозоравају аутори филма, поред стварања зависности, проузрокују још два проблема. То су манипулација истином, али и осећањима и инстинктима, као и надзор над људима.
„Предиктивни модел пословања великих технолошких компанија почива на алгоритмима који су развијени до крајњих тачака, тако да нуде садржај за који претпостављају да ће их одређени корисник прихватити и да ће тиме задржати његову пажњу. Тај модел, који функционише на основу анализе података и нуђења производа, настао је још крајем деведесетих година и показао се као веома успешан, тако да верујем да ће се од њега тешко одустати“, сматра стручњак за информационе технологије Здравко Јанковић.
Теже је разбити предрасуду него атом
Када је реч о ширем друштвеном плану, Јанковић упозорава на то да је предиктивни модел пословања друштвених мрежа опасан пре свега због креирања бројних кругова истомишљеника, такозваних баблова, који појединцима замагљују поглед ка свима онима који не мисле исто као и они.
„Непознавање другог је често узрок насиља према том другом. Људи ће најлакше ратовати с онима које уопште не познају, или се познају површно и имају једни о другима одређене предрасуде. С тим ситним бабловима дошли смо до тога да је друштво у континуираном сукобу, на којем пливају разне политичке опције. То није непознато у теорији, а ни у пракси људског друштва, с тим што је сада на изузетно високом нивоу“, упозорава Јанковић.
Поделом заједнице на „нас“ и „њих“ у друштву се ствара поларизација која доводи и до озбиљних сукоба међу разним политичким, верским, националним и другим групацијама и заједницама.
Педагог и психотерапеут Биљана Ћулафић напомиње да је природна потреба сваког од нас да се окружи људима који имају сличне погледе на свет, али да је неопходно да се излажемо и другачијим ставовима, како бисмо преиспитивали и надограђивали сопствене.
„Сетимо се шта је Ајнштајн рекао: Теже је разбити предрасуду него атом. А управо ти баблови служе томе да ми гурамо нашу истину до невероватних висина. Зрела особа није она која стално виче да је у праву, него непрестано преиспитује сопствене ставове“, наглашава Биљана Ћулафић.
Застрашујући Гуглови алгоритми
Једна од информација с којом нас суочава филм „Друштвена дилема“ јесте да Гуглови алгоритми, које су осмислили људи, функционишу самостално, односно да сами себе унапређују.
Наши саговорници различито одговарају на питање да ли је то почетак развоја вештачке интелигенције која би могла да угрози човека.
Здравко Јанковић не верује у дистопијске визије друштва и подсећа на то да је вештачка интелигенција почела да се развија као одбрамбени, односно безбедносни пројекат.
„Идеја на којој се зачео развој вештачке интелигенције јесте управљање борбеним, оклопним возилима без људске посаде, како би се максимално смањиле људске жртве у потенцијалном сукобу. Интернет је настао као мрежа рачунара који треба да преживе нуклеарни напад Совјетског Савеза. Вештачка интелигенција данас располаже изузетно великим бројем података, а машина, практично, претпоставља и учи слично као човек. Сам алгоритам је направљен тако да може сам себе да унапреди и то може бити компликовано, јер се ту губи контрола над његовим функционисањем. Међутим, ја не бих да идем у научну фантастику. Мислим да страх од вештачке интелигенције није оправдан. Верујем да људи, који су несавршени, не могу да створе нешто што је савршено, односно, верујем да ће и вештачка интелигенција погрешити, питање је само где и како“, наводи Јанковић.
Биљана Ћулафић, међутим, има песимистичан поглед на будућност људске заједнице и на даљи развој људског духа.
„Мени је фантастичан филм ’Идиократија‘, снимљен пре тридесетак година, који говори о томе како друштво може да иде уназад. Ми стално имамо идеју како друштво напредује, као и технологија. Очигледно је, међутим, да технологија напредује, али не и људски дух. Ја се заиста питам да ли смо ми сада тој вештачкој интелигенцији она кост коју смо ми као праљуди узели и открили да може да нам служи као оруђе“, упозорава наша саговорница.
Депресија, несаница, отуђивање...
Осврћући се на генерације рођене у новом миленијуму, које не знају како изгледа свет без мобилних телефона, компјутера и интернета, Биљана Ћулафић истиче да се код младих људи, уместо социјалне интелигенције, данас развија пре свега краткорочна пажња.
„Наше психичке функције се највише развијају од рођења до неке 12. или 13. године. Замислите како се развијају психичке функције младог човека који све мање времена проводи у разговору, договору, игри, а све више времена троши на играње игрица, или гледање некаквих јутјубера и гејмера“, каже Биљана Ћулафић.
Бројна истраживања, нарочито у развијенијим земљама, у којима су друштвене мреже и интернет постали популарни знатно раније него у нашој средини, указују на негативне последице зависности од виртуелне комуникације.
„Данашњи тинејџери су знатно депресивнији и многи од њих имају проблем са спавањем. Монитор паметног телефона одашиље дневну светлост, за разлику од рачунара и телевизора који то не раде. Ми стално добијамо информацију да је дан, а у ствари је ноћ, тако да би заиста требало најмање сат времена пре спавања искључити мобилни телефон. Поред тога, млади људи данас све теже склапају познанства и све теже улазе у везе“, каже Биљана Ћулафић.
Човек се, подсећа она, издвојио у животињском свету тако што је развио говор и тако што је открио оруђе.
„Позната сцена из Кјубрикове ’Одисеје‘, у којој мајмун узима две кости и почиње с њима нешто да ради, да их користи, означава истинску револуцију. Телефон би, као и те две кости, требало да буде средство, али бојим се да он више није само то. Тај паметни телефон, заправо, на нас почиње да гледа као на објекте, уместо да ми тако посматрамо њега“, упозорава Биљана Ћулафић.
Укините нотификације!
У непрегледном низу проблема које ствара систем друштвених мрежа, како на појединца, тако и на глобално друштво, аутори филма, ипак, нуде и решења, а нека од њих су задивљујуће једноставна.
Свако од нас, за почетак, може да се заштити од негативног утицаја друштвених мрежа тако што ће укинути нотификације на свом паметном телефону.
Поруке којима нас мобилни телефон обавештава о новостима и активностима наших пријатеља на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму делују на нас, како објашњава Биљана Ћулафић, попут седатива или антидепресива.
„Када добијемо нотификацију, то је као нека мала радост, луче нам се серотонин и допамин. Нека истраживања су показала да на друштвене мреже реагујемо као да конзумирамо алкохол који је у бити антидепресив. Користимо супститут за живот, као бајаги се дружимо. Важно је подсетити да смо ми једина бића која би умрла у првих годину дана када не би имала подршку средине, када не би било додира и говора. Праву срећу можемо да искусимо једино када причамо с другим људима очи у очи, када смо с њима интимни и блиски. Све остало је само замена за то“, наглашава наша саговорница.
Нотификација је, објашњава Здравко Јанковић, додатни алат који практично непрестано наводи појединца да отвара друштвене мреже или апликације које користи на мобилном телефону.
„Укидањем нотификација човек ствара могућност да сам распоређује време које ће проводити на интернету, а располагање сопственим временом је један од кључних аспеката слободе“, наглашава Здравко Јанковић.
