Политика коректности и полемика која вређа интелигенцију
Јавност је протеклих дана узбуркала полемика: да ли је анимирани јунак Пепе ле Твор оличење мачизма, насилништва и непоштовања према супротном полу, или само једна духовита и безазлена карикатура.
Дискусија је кренула из Америке, а у овдашњој средини, судећи према коментарима на друштвеним мрежама и порталима, готово једногласно се тражи правда за Пепеа ле Твора, уз снажан отпор према лицемерју политике коректности која је одавно узела маха у западном друштву.
Многи ову полемику сматрају и бесмисленом, и сувишном, не трудећи се чак ни да објашњавају због чега Пепе ле Твор није силоватељ. Ипак, из те полемике проистичу нека друга, много важнија питања.
Куда ће нас одвести друштво у којем се карикатура, критика, иронија, сатира и хумор више не препознају, или се погрешно препознају као промовисање насиља, нетрпељивости и злих намера?
Да ли је сладуњави универзум анимираних јунака уз које одрастају наша деца, „дезинфикован“ од страха, неправде и стереотипа свих врста, способан да их припреми за стварни свет, у којем има и насиља, и расизма, и сексизма, и свих других недоличних облика понашања и дељења људи по најразличитијим основама?
Бацање концертног клавира на главу – опасан узор за нашу децу!
Пепе ле Твор, који је оптужен да промовише културу силовања, сада се нашао раме уз раме с другим анимираним јунацима који су одавно на „црној листи“, попут Тома и Џерија, Брзог Гонзалеса, Душка Дугоушка и многих других.
Неки од анимираних јунака, попут Тома и Џерија, нису по укусу савремене публике због насилног садржаја, односно због страха да би њихово понашање децу могло да наведе на несмотрене поступке.
„Одједном је постало врло озбиљно питање да ли ће неко дете пожелети да неком другом детету баци концертни клавир на главу зато што је то видело у овом анимираном филму“, напомиње у разговору за Спутњик уредница портала „Детињарије“ и ауторка књиге „Политика за децу“ Јована Папан.
Према њеним речима, понекад то цензурисање води ка потпуној смејурији, као, на пример, када се исецају сцене у којима Пера Којот пада с литице, а онда се појављује сав сломљен, јер је опасно да дете види на који начин би могло да падне.
„Тако добијамо сцене које су нелогичне, којима недостаје однос узрока и последице“, констатује Јована Папан.
У есеју о дечјим анимираним филмовима, који је написала пре 13 година, а који се налази и у зборнику „Политика за децу“, ауторка је духовито закључила да укидање свих садржаја који би могли да увреде одређене мањинске групе по родној, расној, верској, националној или некој другој основи, или да наведу нашу децу на неко опасно и недолично понашање, на крају води ка томе да нам остаје само оно што вређа интелигенцију.
„Када избаците сваки дашак смисла за хумор, сваку двосмисленост, све оно што уметност јесте, не преостаје вам ништа“, оцењује Јована Папан.
Наопака политика коректности – Нећу те звати ћупом, али ћу те разбити
Психоаналитичар Жарко Требјешанин у разговору за Спутњик истиче да се тиме што се унаказују бајке или уништава све оно што даје лепоту цртаном филму не постиже ништа, јер се све оно што је процењено као лоше и избачено из уметничке фикције у стварности враћа стоструко.
„Та политичка коректност, поготово кад се користи да се на неки начин очисте цртани филмови и бајке - не знам шта бих друго рекао него да је то збиља глупост. Данашњи свет, управо тај који захтева политичку коректност, крајње је неправедан, дискриминише људе, толико је њих на маргини, сиромашно, умире од глади. И многима не смета то, него језик који није довољно родно сензитиван. Брине их то што ће неко увредити ову или ону мањинску групу тиме што ће да их назове, рецимо, црнцима, а није их брига како ти црнци, или политички коректно – Афроамериканци, живе. Не могу се стварни проблеми тих људи решити тиме што ће им се дати друго име. Свако то име је еуфемизам и лако постаје погрдно“, закључује Жарко Требјешанин.
Деца у замци „зашећереног света“
Насупрот анимираним јунацима уз које су одрастала деца пре 20 или 30 година, сада стоје нови хероји, као што су Сунђер Боб, Јагодица Бобица, Ноди, Медведићи доброг срца. Они живе у свету у којем је све сјајно и бајно, који промовише креативност, пријатељство, љубав, добродушност, толеранцију. И то је, наравно, за сваку похвалу!
Ипак, стварни свет у којем живимо, нажалост, није само царство доброте и лепоте. У њему се много чешће срећу појединци налик на Пепеа ле Твора, Петла Софронија, Душка Дугоушка, Патка Дачу, односно људи са слабостима, лошим навикама и неискреним намерама.
У каквој се неприлици нађу родитељи када детету ушушканом у шарени свет плишаних луткица, увереном да је људски род саздан од насмејаних појединаца који верују у себе и поштују друге, треба да објасне због чега нису сви другари у његовом разреду фини и пажљиви и како да се понаша када га неко вређа или напада?
„Дете долази неспремно за стварност међу својим вршњацима, а самим тим постаје жртва у случајевима вршњачког насиља. Врло често такво преосетљиво дете нема механизам одбране у одређеним друштвеним ситуацијама. Деца те друштвене вештине морају да стичу постепено, а што су млађа, стичу их на безбеднији начин. Заштитнички став родитеља се прелама кроз све аспекте родитељства, од бирања садржаја доступних детету, попут цртаних филмова и бајки, до мешања у дечје препирке током игре напољу. Такав став само одмаже детету“, упозорава Јована Папан.
Према њеним речима, тренд зашећеравања стварности деци проистиче управо из страха родитеља да ће она претерано рано да се сусретну са свим страхотама овога света.
Ово мишљење потврђује и професор Жарко Требјешанин, наводећи примере популарних бајки у којима се однос најмлађих према фиктивном свету веома често погрешно тумачи кроз призму страхова самих родитеља.
„Неки родитељи страхују да је вук који поједе Црвенкапу и њену баку нешто застрашујуће за децу и да може да утиче на то да се она касније плаше да оду у парк, шуму, јер се боје да не наиђу на вука. Застрашујуће сцене постоје и у бајци о Ивици и Марици, у којој вештица храни децу да би их испекла у пећи и појела. Ипак, за разлику од родитеља, деца то схватају као један други свет, разликују фикцију и реалност, као што разликују и игру пластичним мачевима од стварног живота и заборављају на њу чим их мајка позове на ручак“, каже Жарко Требјешанин.
Он подсећа на то да су бајке, поред тога што имају едукативну функцију, јер омогућавају деци да прошире свој речник и да вежбају логичко размишљање, управо и једно од средстава која помажу деци да превазиђу своје страхове.
„Родитељ не треба да избацује неке ствари из бајке, да је мења, не би ли, наводно, заштитио дете од неких рђавих последица, од страха или туге. Деца морају бити заштићена, али не превише, јер је боље да се упознају у неком цртаном филму или у бајци с тим да постоји смрт и да њихови вољени могу и да умру, него да им први сусрет с тим буде у грубој стварности“, каже Жарко Требјешанин.
Када је реч о „страшним“ бајкама, Јована Папан наводи један скорашњи пример, који указује на то колико се променила свест родитеља о утицају прича на децу.
„Око новогодишњих празника објавили смо на сајту 'Детињарије' бајку 'Девојчица са шибицама' и добили мноштво коментара у којима родитељи наводе да је она страшна за њихову децу. Петнаестак година смо у интеракцији с родитељима и тога раније није било, што значи да се нове генерације родитеља мењају под утицајем владајуће педагогије. Сада су бајке попут 'Девојчице са шибицама', очигледно, постале неприхватљиве за њих. Шта ли ће следеће доћи на ред?“, пита се Јована Папан.
У свету безграничне толеранције недостаје само слобода
Најзад, шта се можемо очекивати од генерација које одрастају у овом „зашећереном свету“, у којем нема ни насртљивих заводника какав је Пепе ле Твор, ни брбљиваца заљубљених у себе попут петла Софронија, у којем нико никога никада не поједе, не зароби, не напусти или не изневери, у којем нема ни вештица, ни вукова, ни борбе добра и зла, већ само љубави, пријатељства и безграничне толеранције?
„Можемо да очекујемо све мање личне слободе, слободе мишљења и говора. Све то, наравно, под изговором да се боримо управо за то да свако може да се искаже до максимума и да сви имамо једнако право на слободу. Тако добијамо једно застрашено, збуњено друштво, у којем никоме није јасно које су могуће последице његових поступака. Због тога се сви уздржавају и ћуте“, закључује Јована Папан.
