На вест о одласку знаменитог лајковачког литерате многи ће застати. И скинути капу.
Због тога што се и он, баш као и стари напуштени уски колосек, од данас сели тамо одакле и за живота никад није одлазио: у књижевност и њену вечност.
Од првог „црног слова“ које је написао, Бели је као и његово Бело Ваљево више био књижевна него чињеница живота. Одавно „укњижевљен“ својим и туђим делима стекао је право да се сматра духовним велепоседником Колубаре и брда, стварних предела родне груде којима су шетали измишљени људи. Ни од кога зависан и без књижевног дуга, свој једини посед насељавао је онима које је бирао по својој машти и вољи – кнезом Мишкином, Хансом Касторпом, Сетембринијем, Савом Савановићем... Како и не би кад је до самога краја тврдио да изван књижевности нема живота, да не постоји ништа.
Ништа изван књижевности
„Изван књижевности је углавном нека тужна, обична реалност. Сваки велики доживљај у такозваној стварности, уколико га човек доживи пуном душом, пуним срцем, већ је укњижевљен, иако није у књизи“, говорио је Радован Бели Марковић.
Овај по изразу и машти најнеобичнији приповедач у савременој књижевности није крио да је поносан што постоји у свом језику.
„Стало ми је да оно што сам написао, барем једна реченица, барем једно црно слово претекне у мом језику, да преживи мој живот и моје доба. Уколико се то деси, нисам узалуд живео.“
Овај Колубарац шумадијског соја који је од села Ћелије у којем је рођен, Ваљева у којем му, како је говорио, највећи део душе обитава и Колубаре, најславније српске реке, створио јединствен литерарни свет, пред крај је око свог књижевног поседа подигао „ограду“ и поставио „Плаву капију“. Иза те ограде сместила се велика тескоба и прилично мрачно осећање света, али не без хумора, ироније и оног препознатљивог белимарковићевског звуковима и соковима натопљеног језика.
„Човеку није добро на овоме свету. Он мора да нађе неки бољи свет у себи. То раде моји јунаци. Свако од њих има неку своју душевну област која није окаљана грдобом овога света“, објашњавао је писац.
Биће Срба док има српског слова
Волео је Србију, њен језик, историју, писмо. Негодовао је што сви њену будућност самеравамо својим веком, сматрао да је будућност Србије будућност њеног духа и онога што је чини таквом каква јесте.
„У смислу историјског трајања нисам заступатељ оних који кажу да ће Срба остати за под једну шљиву. Не, Срба ће остати докле траје српско слово. Дотле ће их бити и сигуран сам да ће их бити у историји увек и за вјек и вјеков.“
Иако један од најаутентичнијих гласова српске прозе, особеног стила и поступка, од великих признања често је био удаљен, баш као и Лајковац од „стоног Београда“. Али, није се жалио, није негодовао, напротив.
„Милошћу творца, мој век књижевни био ми је штедро, с особите руке дарован. Ја сам ипак премашио седамдесету годину. Успео сам да, онолико колико је у мојој души било познање овога света, то на свој књижевни начин изразим. Са те стране, ја сам намирен. Човек у свом веку мора увек да пође од тога да ће једног дана, једног часа нестати, неће га бити овде и да ће творац неба и земље брзо на место њега другог неког дати. Предност књижевности и уметности уопште јесте у томе што ће се неко време после тог нестанка мање примећивати да си нестао. Андрић, Црњански, Десанка, Меша … неће се изгубити никада из нашег памћења. У томе је велика ствар, што писци живе и преко гроба“.