ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА ЧИТАОЦЕ
Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму, а све видео садржаје на платформи „Одиси“ (odysee.com).
Мумија је била сахрањена у гробници у долини реке Садо, на југу Португалије, заједно са још десетак тела.
Гробница стара 8.000 година откривена је шездесетих година 20. века, али су тек нове технологије дале одговор на бројна питања о налазима у њој.
Старија 1.000 година од мумије из пустиње Атакама
Научници претпостављају да је тело мумифицирано како би било лакше транспортовано до гробнице, а постоје назнаке и да је то био случај са другим телима нађеним у гробници, што би значило да је пракса мумификације била уобичајена у то време на простору данашње Португалије.
Процедуре мумификације биле су коришћене у старом Египту пре 4.500 година, а докази о том поступку присутни су и у Европи у време од 1.000 године пре нове ере.
Мумија нађена у Португалији старија је за 1.000 година чак и од оних нађених у пустињи Атакама у Чилеу, пише „Лајвсајенс“.
Мумије су добро очуване у сувим условима пустиња, али их је веома мало нађено у Европи јер мека ткива мумифицираних тела тешко могу да остану очувана у влажнијим климама, каже Рита Пејротео Стјерна са Упсала универзитета у Шведској, вођа групе научника који су открили најстарију мумију, а свој рад објавили у „Европском журналу археологије“.
Доказе о постојању најстарије мумије на свету научници су нашли проучавањем фотографских филмова који су део заоставштине покојног португалског археолога Мануела Фарине дос Сантоса. Дос Сантос је документовао фотографијама своја истраживања у долини реке Садо шездесетих година, а на њима су сада откривени прикази 13 тела из периода Мезолита, средњег каменог доба.
Фотографије доказале постојање мумије
Иако су поједина документа и руком нацртане мапе из тог истраживања сачувани у Националном музеју археологије у Лисабону, ове фотографије биле су непознате и дале су археолозима могућност да истраже налазе са тог локалитета, каже Пејротео Стјерна.
Пошто су искористили фотографије како би реконструисали места сахрањивања, научници су приметили да су кости једног скелета „превише савијене“, односно да су руке и ноге намештене ван природног положаја, што указује да је тело било везано после смрти. Међутим, кости су и даље биле целовите и на свом месту после сахране, а посебно мале кости стопала, које се обично раздвоје у процесу распадања тела, каже шведска научница.
Такође, није било назнака померања у тлу у ком је тело сахрањено, иако је уобичајено да околни седименти испуњавају празнине настале смањењем тела услед његове декомпозиције. Сви ти знаци показали су да је тело било мумификовано после смрти.
Налази из те гробнице, уз експерименте који су обављени у Истраживачком центру за форензичку антропологију Државног универзитета Тексас, показали су на који начин је обављан процес мумификације у долини реке Садо.
Највероватније је тело преминулог било причвршћено за стуб и постављено на подигнуту платформу, како би се уклониле течности које настају приликом распадања тела.
Потом је коришћена ватра како би се тело исушило и екстремитети прогресивно причврстили како би задржали анатомски интегритет, а у исто време повећала њихова флексибилност, наводе научници.
Иако се ради о најстаријој познатој мумији, научници верују да би ускоро могле да буду нађене још старије. Према мишљењу археолога, постоје назнаке да би могли да буду потврђени докази мумификације стари 10.000 година на налазиштима Ел Вад и Аин Малаха у Израелу, као и мумије старе 30.000 година на налазишту Костени у Белорусији.