Редитељ филма „Усековање“: После награда у Москви делује као да смо прешли игрицу

Сопотска публика прогласила га је најбољим, троје глумаца на Нишким филмским сусретима освојили су признање, а све то су „овериле“ и две награде на недавно завршеном 44. филмском фестивалу у Москви: за најбољу режију и награда публике за најбољи филм.

Домаћа публика препознала је много тога занимљивог у причи о породици окупљеној око славске трпезе која, уместо идиличне слике сложности, љубави и привржености, говори о „паклу“ породичне дисфункционалности. Редитељ Цветић открива да је и руска публика на нашу причу одреаговала на сличан начин.

„Филм је приказан у огромној сали у којој је било можда стотинак људи. Био сам у сали гледао сам филм са публиком. За мене је то било фантастично искуство, први пут сам гледао филм на тако великом платну. Публика је одлично реаговала, смејала се на правим местима где је требало да се смеје, ућутала се где је требало да се ућути… Схватио сам да није све само у ономе што је написано у дијалогу, већ и у тој вештини да глумци јасно осећају то што играју, јасно мисле о свим тим променама и нијансама у стању, у осећању, јер тако јасно оцртавају шта се дешава у филму. Показало се да то добро комуницира са публиком.“

Редитељ каже да је у Москву дошао неколико дана пре пројекције филма где се упознао са младим људима који студирају позориште и филм.

О томе колико је било захтевно снимити филм у једном простору, Цветић каже да упркос честим коментарима о томе како је немогуће да филм снимљен у једном простору буде интересантан, он мисли другачије.

„Мислим да је небитно да ли је радња дешава у једном или у милион простора, јер оно што нам држи пажњу јесу прецизно режирани и постављени ликови, са јасним односима који су интересантни. Да ли ће ти ликови седети за неким столом, на некој слави, или ће бити испред капија Мордора и борити се против Оркова и Саурона, није битно докле год ми разумемо те ликове, докле год смо заинтересовани за њих. Можда је теже бити креативан када си ограничен на једну просторију, али ми нисмо имали проблем. Још док смо развијали сценарио увидели смо шта све овде може да се дешава. Врло брзо смо Давид Јаковљевић и ја дошли до идеје како и шта може да се уради.“

Редитељ „Усековања“ слаже се да с тим да његов филм помало личи на неку врсту психолошке радионице.

Један од изазова, каже, био је учинити ову причу која је у основи драма – занимљивом, забавном, духовитом.

„То је било и изазовно и забавно. Верујем да је посао редитеља да режира и публику која гледа филм. Да учини да публика осећа и размишља о оним стварима о којима редитељ жели да они размишљају и осећају. Било ми је у том смислу интересантно да учиним да се смењују емоције, да све време не осећају једно те исто. Нисам желео да само седе и да се укопавају рецимо у неку депресију и слично. Хтео сам да то буде једно забавно искуство које је и духовито, и озбиљно, и страшно, па је онда мало и трилер… Због тога смо покушали да изаберемо и креирамо што необичније и бизарније околности у којима се ова прича одвија. И то је својеврсни креативни изазов: убедити публику да је то што смо смислили, та бизарна ситуација коју смо поставили –уверљива. Зато и имам утисак да смо направили филм који те све време држи на ивици седишта и делује као да било шта од онога што је филму - може и стварно да се деси.“

Кривце за распадање породице аутори „Усековања“ више него у друштву виде у појединцу.

„Овде друштво и није толико присутно, оно је некако споља, ван те славе, али, опет, сви актери су део друштва. Но, није овде само поента ко је крив него ко су они који ће наследити тај свет који старији остављају. Питање који филм жели да постави јесте ко су ти људи којима овај свет остављамо, који га наслеђују и шта ће они радити с тим светом кад ови претходни који се праве да су много бољи заправо ништа нису добро урадили.“

За стереотипну слику срећне породице за славском трпезом коју прича филма „Усековање“ разбија у парампарчад, редитељ каже да се уклапа у познат став да је сваки добар филм прича о неком паду.