Милица Филиповић Станковић, генетичар, сматра да увожење јајних ћелија из других земаља не представља проблем нити на било који начин утиче на генетски код локалног становништва. Када било која мања земља, попут Србије, има довољно мушких и женских репродуктивних ћелија, мора постојати један врло ефикасан и сложен систем контроле који би минимизирао могућност будућег укрштања сродства. Баш због овога, код већине земаља света вантелесна оплодња функционише по принципу међудржавне размене ћелија.
Србија је јако мала, потребно је свега четири сата да се пређе са једног њеног краја на други. Замислите када би се масовно кренуло са вантелесном оплодњом и донацијом јајних ћелија жена из Србије. То значи да би у некој следећој генерацији дошло до евентуалног укрштања у сродству, јер ако сам ја донирала јајну ћелију, ја не знам где је та ћелија отишла, а са друге стране имам сопствено дете које сутра може да се сретне и да се венча са тим другим дететом, изјавила је Станковићева за Спутњик.
Српски ген
Докторка Станковић додаје и да не постоји ризик од мењања генетског кода код српског становништва приликом размене генетског материјала.
Не мислим да се генетички код мења. Код генетичког материјала, без обзира на расу, без обзира на националност, постотак идентичности је 99,9%. Не мислим да се Србија, народ, култура и традиција доводе у питање увозом репродуктивних ћелија из, рецимо, Шпаније, рекла је Станковићева.
ДНК
© Pixabay
Мањак донора
Кључни разлог недостатка донора јесте тај што пацијенти који би донирали сперму и јајне ћелије нису адекватно мотивисани да остављају свој репродуктивни материјал. У случају донације сперматозоида, поступак донације ралативно је једноставан, док то није случај са донацијом јајних ћелија. Тај поступак екстремно је компликован и подразумева инванзивну медицинску процедуру. Након подвргавања хормонској терапији, неопходно је урадити и биопсију јајника како би се дошло до саме ћелије. Поред наведених физичких препрека, донација репродуктивних ћелија захтева и одређену психолошку припрему. Из свих тих разлога, давање јајних ћелија и сперме немогуће је без макар некакве компензације.
Државе у свету стимулишу новчано пацијенте да буду донори и цифре се крећу од 1000 до 2000 евра по циклусу. Дакле, наше банке су празне, између осталог, и зато што држава финансијски не стимулише људе да буду донори, закључује Станковићева.