Срби као нација и данас су недовољно освешћени о својој највећој трауми и трагедији – геноциду у Независној Држави Хрватској, каже директор Музеја жртава геноцида Дејан Ристић.
Поражавајуће и трагично: Ниједан докторат о Јасеновцу од 1945.
Тиме је наш народ стављен у ранг ретких народа који су доживели и преживели геноцид и који имају обавезу да сведоче на један племенит и достојанствен начин читавом свету шта је то геноцид, шта он подразумева, које су његове последице и због чега никада и никоме не сме да се догоди, додаје Ристић.
„У нашој јавности се стиче утисак, због тога што се доста говори, посебно у медијима, да се о томе доста истражује. Међутим, уколико зачепркате мало, доћи ћете до поражавајућих и трагичних сазнања. Од 1945. године ни на једном универзитету у Републици Србији до данас, није одбрањен ниједан докторат о Јасеновцу. Поставља се питање шта ми о Јасеновцу знамо“.
За разлику од наше, друге научне заједница, попут хрватске, итекако се баве догађајима на територији Југославије у Другом светском рату, наравно, свака из свог угла и за своје интересе и своје циљеве.
У доба социјалистичке Југославије, наше сећање на страдање у Другом светском рату било је дубоко идеологизовано, та тема није била табу тема иако се данас свашта прича у јавности, али је постојао табу приступ, што је битна разлика, сматра Ристић.
Према његовим речима, од 1945 до 2000. године објављено је више од 1.800 наслова о Јасеновцу, али од тог броја само их је десетак заиста научно утемељених, док је остатак дубоко идеологизован.
Усташтво као хрватска идеологија
Осим тога, све наше жртве су називане жртвама фашизма а њихови џелати фашистима, што је дубоко идеологизовано јер „жртве нису били антифашисти већ православни Срби док су џелати били хрватске усташе“.
Усташтво, према Ристићу није ни фашизам ни нацизам већ аутохтона хрватска идеологија и зато кад НДХ називамо фашистичком или нацистичком, „аплаудира нам пола Загреба“, јер показујемо темељно незнање и амнестирамо Хрвате од одговорности.
Трагично и опасно: Третирамо стратишта као „турска гробља“
„Ми терминолошки многе ствари бркамо, мало тога знамо, наш однос према стратиштима и губилиштима из Другог светског рата и у Србији и ван Србије је трагичан. Ми возимо ауто-трке, организујемо пикнике, дечје рођендане, спортска дешавања на стратиштима широм Србије и региона. За већину нас она су турска гробља, значи окрећемо главу од њих и апсолутно нас не занимају. Другим речима, ми смо се толико удаљили од знања о Другом светском рату да је то болно, трагично и бескрајно опасно“.
Он наводи и да је на одељењу за историју Филозофског факултета Други светски рат изборни модул, што значи да студенти могу бирати да ли ће изучавати или не Други светски рат и додаје да кад би неко на неком израелском универзитету рекао да је холокауст изборни модул, био би моментално послат на психијатријско посматрање.
Докази о геноциду у НДХ – у седам собица
Успели смо да се као научна заједница деценијама не бавимо том темом суштински, систематично, а тим се бави искључиво Музеј жртава геноцида који је установа културе, а не научни институт ни високошколска установа.
„Довели смо сами себе у ситуацију да се феноменом страдања Срба у Другом светском рату баве странци, добронамерни и мање добронамерни, најчешће мање добронамерни, а не ми. Све се свело на једну установу културе која се зове Музеј жртава геноцида и постоји 30 година, а свих ових 30 година смештена је у седам собица у једном здању у центру града. Тек сада постоји спремност да се Музеју жртава геноцида обезбеди простор“.
Музеј жртава геноцида баштини више од 200.000 артефаката којима нико не располаже. Ти артефакти нису само музејски експонати, то су примарни докази о злочину геноцида почињеног над српским народом на целој територији НДХ, и „свакоме иоле интелигентном јасно је да је Музеј жртава геноцида примарна установа културе од научног значаја у српском народу.“
Тема је идентитетски важна јер су Срби народ који је преживео геноцид у 20. веку, а тај геноцид се масовно негира ван нашег етничког простора док се нама инпутира један други злочин као „геноцид“.
„Тако долазимо у ситуацију да народ који је преживео геноцид, није преживео геноцид, да смо ми то измислили, а да смо народ који у последњих неколико деценија врши геноциде над својим суседима. То је античињенични и антиисторијски конструкт против ког се не можемо борити тако што ћемо рећи да то није тачно, већ иза те реченице морамо да докажемо зашто то није тачно“, закључио је Ристић.