Двобој који је за Србију био бити или не бити против Швајцарске оголио је све мане поменуте формације код које у нашим редовима дува промаја и изузетно је рањива с два винг-бека и тројицом централних штопера.
Тај систем за који многи сматрају да не ради како треба, далеко боље делује у изведби фудбалера Холандије, а Ван Гал храбро поручује после елиминације Сједињених Америчких Држава у осмини финала резултатом 3:1, да могу да буду прваци света.
"На полувремену сам био веома критичан. Водили смо 2:0 фантастичним головима, али смо имали доста преблема, Често су нам одузимали лопту и то је неприхватљиво на Светском првенству. Ако тако будемо играли против најбољих екипа, неће ићи. Ипак, у наставку смо имали далеко већи посед лопте. Сачували смо резултат без потрешкоћа, чак и поред глупо примљеног гола. Говорим већ годину дана да можемо да будемо прваци смета. Нисам рекао да ћемо бити, али да можемо", рекао је Ван Гал.
Али да се фокусирано на оно што је тема овог текста, а то је формација 3-4-1-2, иста ону коју упорно пропагира селектор Србије Драган Стојковић Пикси, коју је форсирао и док је водио Нагоју и Гвангџоу.
Код Србије су та последња тројка на Мундијалу били Миленковић десно, Вељковић у централи и Страхиња Павловић лево, док су два бека-крила били Живковић и Костић.
Дуо у вези против Швајцарске били су Лукић и Сергеј Милинковић-Савић, испред њих капитен Душан Тадић, а двојица класичних нападача Александар Митровић и Душан Влаховић.
И видели смо да то никако није ишло и изгледало против Швајцарске. Имали су већи посед лопте, имали су више удараца ка голу, наши нападачи били су одсечени током већег дела меча. Блесак је била акција Тадића и Митровића који могу да се нађу "везаних очију", као и гол Душана Влаховића који се до тог тренутка није видео на терену, а онда је уследио моменат када је рутински послао лопту у супротан угао.
Све осим тога је било далеко испод нивога за једно озбиљно такмичење као што је Мундијал. Али, обратимо пажњу како то раде Холанђани и тај систем с формацијом 3-4-1-2 може да "ради", да функционише.
Од првог до последњег минута су диктирали темпо и држали конце игре у својим рукама у мечу против САД. Тадићев саиграч из Ајакса - Тимбер игра исто оно што игра Миленковић, на десној страни у тој последњој тројци. Централни штопер је Вирџил ван Дајк, док је лево Нејтан Аке. Думфрис из Интера покрива десну страну, а Дејли Блинд је преко пута.
Управо ту је можда и највећа разлика у односу на Србију. Зашто? Зато што су и Думфрис и Блинд јачи у дефанзиви од Живковића и Костића, који су исувише офанзивно оријентисани и када их повуче лопта и крену напред, остаје рупа у дефанзиви.
Такође, тројица у последњој линију су покретљивији, окретнији и бржи од наше тројице, можда једино Страхиња Павловић ту може да им парира.
И двојица везних Де Рон и Де Јонг, нису превише креативни и више служе на терену за разбијање противничких напада него за креацију, што се не може рећи за Лукића и Сергеја.
Тадић је креативнији од Класена, а Митровић и Влаховић комотно могу да се пореде са Депајем и Гакпом, који је једно од откровења Мундијала јер на свакој такмици успе да се упише у стрелце.
Као што смо већ поменули, бекови-крила праве разлику да би сте били успешни о овом систему игре. Имају очигледно и јасније додељене задатке од стране селектора, који се строго придржавају и не одступају од те тактике ни педаљ. А код Србије се могла видети једна недисциплина, која је довела до тога да Орлови већ после групне фазе одлете кући, док ће Холанђани у четвртфиналу играти против Аргентине.