То дефинитивно није случај са Хрватима, који имају фантастичног Јосипа Јурановића који је „ставио у џеп“ Бразилце Винисијуса Жуниора и Родрига.
Какву маестралну партију је пружио 27-годишњи дефанзивац Селтика, чије су бројке и проценти већ на полувремену четвртфиналног двобоја на Светском првенству са Бразилом, указивали на то колики квалитет поседује.
гЈурановић је после уводних 45 минута имао 89,29 одсто успешних додавања. Имао је 38 додира са лоптом, пет пута је освојио лопту, два покушаја убацивања, два пута се појављивао у последној трећини терена, имао је два од два добијена дуела и једну креирану шансу. За десног бека, за полувреме – пуна капа!
Очекивало се да ће Хрвати имати огромин проблема са бразилским суперстаровима у нападу, које је предводио Нејмар. Ипак, ништа од тога се није догодило. Јурановић и Соса (леви бек) су се „лавовски“ (из)борили са Рафињом, Родригом, Ентонијем и Винисијусом.
Посебно је био импресиван и убедљив Јосип Јурановић. Неуморно је шпартао крај десне аут линије и није био строго фокусиран на дефанзивне задатке, које је обављао беспрекорно, већ се упорно убацивао напред. Кад-год му се указала прилика нападао је и осваја простор, трчао је колико су га ноге носиле и био је опасност за Бразилце, јер је терао офанзивце да се враћају и да га јуре, док су дефанзивци „селесаа“ неретко били приморани да напуштају своје позиције како би га затворили да не центрира или не пошаље неки кратак пас ка Крамарићу, Перишићу или Бруну Петковића.
Е, управо је Јосип Јурановић „оружје“ за којим Србија вапи. Прави десни бек, не винг-бек ово што играју у дресу Србије Андрија Живковић, Дарко Лазовић. Не! Већ оно што је у почетку своје богате каријере био Бранислав Ивановић, рекордер по броју одиграних утакмица за наш национални тим.
Бане је био Челсијево суво злато, нису га џабе бројни менаџери констатно држали на том десном боку у стартних 11. Идентичан је био и случај са Србијом, али како су га стизале године, како су се мењали селектори ко чарапе, тако је Ивановић прекомандован у срце одбране, док га је Антонио Рукавина наследио на примарној позицији.
После њих двојице, Србија није успела да направи и одшколује „крштеног“ десног бека и то је била и остала рак-рана.
Није то мука само националног тима, готово идентична ситуација је и у највећим српским клубовима који лутају с играчима на тој позицији. Партизан је некада имао Зорана Бату Мирковића, имао је и Миливоја Ћирковића, док су у Звезди „последњи мохиканци“ на тој позицији били Душан Баста, Павле Нинков и донекле Милан Бишевац.
Под хитно бисмо требали да се угледамо на комшије и да препишемо рецепт за добијање десног бека. Прича о њиховим успесима од којих смо ми удаљени (светлосним) годинама је нешто друго и није тема овог текста. Овде је реч о десном беку за којим Србија „вришти“, вапи, али никако не успева да га направи.
Докле год то буде било тако, тешко да ће нам бити боље и да ћемо успевати да правимо резултате, попут ових који су за Хрвате сасвим нормална и природна ствар.