„Сигурно је отишао један од највећих српских фудбалера. Миха је исто као и ја био одбрамбени играч, играли смо тих годину дана када је дошао из Војводине по тој нашој левој страни. Јa сам играо бека, а он испред мене. Кад сам ја назад он је напред, сарађивали смо јако пуно. Био је фантастичан иако је био млађи од мене, пун енергије, знања, био је вансеријски играч. Све је подигао на још виши ниво када је играо за велике италијанске клубове Рому, Лацио, Интер... Што се тиче његових фудбалских квалитета један је од најбољих са ових простора“, суздржавао се Маровић да не заплаче.
„Био је феномен. Велики ратник, борац, у животу и на фудбалском терену. Такав је био као играч, али и као тренер. Био је јако темпераментан, није подносио пораз, желео је само победе, а у фудбалу мора да буде и једног и другог. Показао је то и када се појавила тешка болест. Сви смо били забринути и желели да преброди, он је успео једном, други пут, али трећи пут нажалост не. Чули смо се када је чуо за болест, давао сам му подршку као и остали наши пријатељи. Било је добро, доктори су одрадили свој посао, надали смо се да ће остати са својом породицом и на теренима на којима је био успешан. На велику жалост људи у Србији, Југославији, а поготово нас који смо играли са њим и добро га познавали, дошао је тај тренутак да нам Миха оде млад“, завршио је Слободан Маровић.