Синиша Михајловић није био обичан човек. Није ни могао да буде. Морао је стално да буде нарогушен, намрштен и наоштрен. Све на њему је морало да буде тако. Чак и крагна на дресу, чак и фризура. Морао је јер је увек морао да се брани.
Како је Михајловићева позиција на терену ишла све више уназад, ка одбрани, тако је и он као човек морао да се брани од разноразних коментара, напада, критика – морао је да брани себе јер је то било једино што му је остало.
„Имам снажан карактер. Србин сам од главе до пете, с свим врлинама и манама мог поносног народа. Знам да признам своје грешке, знам да се извиним и спреман сам за дијалог, али сматрају да сам тврд човек. И то је тачно. Боље да ме не провоцирају“.
Веровао је да ће његово Борово село, његов Вуковар, заувек остати онакви какве их је затекао по рођењу. Нажалост, није било тако.
„Био је то за мене најлепши град на свету, а затим је постао симбол рата. После рата сам дошао у Вуковар. Нисам могао да се снађем. Ни птице, ни кучета на улици. Град духова. Сви ратови су одвратни, а братоубиство које смо ми проживели у бившој Југославији је нешто најгоре што се може догодити. Пријатељи су пуцали једни на друге, видео сам како мој народ пати, мој најбољи пријатељ је уништио моју кућу...“
Као човек који је такав злочин доживео од најбољег пријатеља, како да не буде спреман на најгоре од противника? Како да не крене први? Како да не набуде нарогушен, надобудан, ратоборан? Са подигнутом крагном? Са „јеж“ фризуром? Како да не искористи све да би одбранио себе, образ, част, дату реч, дрес који носи, заставу пред којом стоји?
Све је то морао да ради Синиша, али све да би се одбранио, да би ставио до знања да је његов снажни карактер направљен од другачијег материјала и да се са њиме не треба играти јер је прошао свашта, прекалио се и добио гвоздену оплату.
И до последњег дана је био такав, пркосио је болести, желео је да и даље хода усправно, да својим очима гледа фудбалски терен, да својом левицом распали по лопти и пошаље је тамо где голман не очекује да ће завршити.
Због свега – заувек подигнута крагница, заувек „јеж“ фризура и пљување у уста свакоме ко се усуди да изговори оно што се не сме. Јер, како другачије?
Живео Синиша, заувек!