Комисије за очување националних споменика БиХ отворила је аферу поводом слања „Чајничког јеванђеља“ на стручну рестаурацију у Београд, тврдећи да је реч о „отимању наслеђа Босне и Херцеговине“. „Чајничко јеванђеље“, црквени спис из раног 15. века, у власништву је Српске православне црквене општине Чајниче и чува се у Цркви успења Пресвете Богородице у том граду.
Наставак аустроугарске колонијалне политике
Ово није неки издвојени инцидент, већ је у питању наставак дугогодишње политике која сеже још од аустроугарске управе крајем 19. века која је покушавала да на силу направи неки босански идентитет, сматра редовни професор Православног богословског факултета у Фочи Дарко Ђого.
Циљ је да том босанском идентитету да оно што он не може да има, а то је српско средњевековно наслеђе које је у завичајном смислу било лоцирано на тлу српске краљевине Босне, или Херцеговине од Светога Саве.
„Томислав Краљачић је одавно написао изванредну докторску дисертацију која је показала да је аустроугарска колонијална политика одувек имала потребу да преко креирања босанског идентитета одвоји један од завичаја српског народа и једну од његових држава, а то је средњевековна Босна, од остатка српског народа и српске културе“, каже Ђого за „Орбиту културе“.
Агресивна политика отимања српског наслеђа
Тад се кренуло са форсирањем непостојећег босанског језика прављењем такозване босанчице што је „потпуно промашен и научно неоправдан назив за српску ћирилицу којом се писало и у Рашкој и у Босни“. Од тог времена сежу и рани покушаји да се „празнина једног тако на силу створеног идентитета“ попуни тако што ће се у њу уписивати садржаји који припадају српској писменој, културној и црквеној баштини.
„Што се тиче 'Чајничког јеванђеља', није ни раније недостајало таквих у потпуности неоправданих и научно произвољних, у ствари, политички мотивисаних објашњења која су у потпуности извртала и лингвистичке и историјске чињенице. Нису поштовали ни најелементарнију чињеницу да је 'Чајничко јеванђеље' рукопис настао у Ћирило-методијевској правоверној и православној традицији у српској књижевности, у српском културном кругу у једној држави у којој су сами краљеви писали да су крљеви Србљем у Босни и да се то јеванђеље чува и да је у власништву Митрополије дабробосанске Српске православне цркве, дакле једне од светосавских епархија“.
Самим тим потпуно је неспорно лингвистичко, историјско, културно, књижевно, па и политичко припадање „Чајничког јеванђеља“ наслеђу српског народа и наслеђу СПЦ, а оно што сад можемо да видимо је наставак једне агресивне политике отимања српског наслеђа, сматра Ђого.
Политичке неистине – стање друштва „сарајевске чаршије“
Додаје да професор Мило Ломпар лепо констатује да историјске неистине могу да постану стање једног друштва а самим тим и истине тог друштва. Кад историјске неистине методама политичких и образовних кампања једна новостворена нација прихвати као истине свог постојања, онда то производи ефект да људи у Сарајеву данас просто нису у стању да разликују историјску истину од историјске неистине.
„Уместо да савремена наука о Босни крене да рашчлањује православно и српско наслеђе пре доласка Османлија које би било заједничко и данашњем муслиманском свету, данашња сарајевска тзв. боснистика настоји да га у потпуности фалсификује и да тим фалсификатом створи једну нову слику о средњевековљу. Слику која је потпуно неоправдана, политички мотивисана, слику за коју нема и не може да нађе ниједан једини довољно добар показатељ. Тако да је та афера која је начињена из Сарајева да би се посегнуло за нечим што сарајевској чаршији не припада, потпуно вештачка, ненаучна, произвољна и потпуно агресивна“.
На тај начин она осликава у пуноћи политички агресивни карактер сарајевског унитаризма који не може да нађе било какву супстанцу већ се труди да фалсификатима да супстанцу ономе што је у потпуности лишено било каквог смисла и суштине.
Илустрација Марка Краљевића као светитеља
„Чајничко јеванђеље“ представља рукопис српске редакције у потпуности канонског карактера подељен на богослужбена питања што упућује да је рукопис употребљаван у богослужењу. А то богослужење у ком је употребљавано је богослужење по источном, Византијском обреду, дакле богослужење СПЦ и осталих помесних цркава.
Рукопис „Чајничког јеванђеља“ је изузетно леп и у лингвистичком смислу потпуно припада групи српских рукописа. Има изузетне везе са рашким обрасцима рукописа у канонском смислу. У теолошком смислу, представља и доноси текст јеванђеља без икаквих неочекиваних уметака и свега онога о чему „присталице богумилске тезе маштају или му неоправдано приписују“.
„Текст је писан изразито лепим рукописом и карактеристичан је по једној илустрацији на којој је приказан Марко Краљевић као светитељ. Та илустрација нам говори о непрекидном заветном доживљају и чињеници да једно јеванђеље које сеже у дубоку старину само по себи и свом богослужбеном карактеру носило заветну свест српског народа и након косовске битке. И говори нам о континуитету не само поседа него и употребе 'Чајничког јеванђеља' које је од својих почетака до дана данашњег имало и уживало у Српској православној цркви“, закључио је Ђого.