Страхиња за Спутњик о моменту који је „пресекао“ Србију: Изненадило ме је – био је то први старт

Осврнуо се на меч са Бразилом и рани жути картон који га је оптеретио, а неизбежна тема био је Јувентус који се распитује за његове услуге, као и Партизан где је титула остала сан, али биће времена да се и то промени...

Најбољи српски фудбалер на Светском првенству у Дохи, уз голмана Вању Милинковић-Савића без трунке дилеме био је штопер Салцбурга.

Храбар, одважан, тачан приликом сваког дуела. Такав је 21-годишњи Шапчанин.

Страхиња се никада није штедео када навуче најдражи дрес. Никада није „пешачио“ по терену, већ је дословце гинуо за сваку лопту, пустио је чак и крв за Србију на премијери Мундијала у Дохи, када су му Бразилци разбили главу.

Ни то га није омело да буде један од најбољих, успео је да се упише и у стрелце против Камеруна (3:3) у оном мечу за инфаркт.

Ушао је под кожу навијачима као најмлађи репрезентативац са највећим срцем и постао је синоним за храброст и борбеност.

Дефанзивац који је из Партизана са 19 година отишао у Монако за 10 милиона европских новчаница, касније је променио неколико клубова (Серкл Бриж, Баазел) да би се коначно скрасио у Салцбургу, искаче из свих „фудбалских калупа“.

Дуг корак, трк напред, апсолутно модеран прототип штопера који зна фудбал, осећа га и воли интеракцију с лоптом.

Многи (навијачи) понекад се и уплаше што га „понесе лопта“ кад крене да је износи, па као последњи стигне готово до противничког шеснаестерца. Спутњику је објаснио да је то научио од малих ногу, да је то његов стил, али да и то може да се промени уколико од од њега то затраже.

Васпитан момак, који поштује реч старијег и нема комплекс од ауторитета. Ваљда је то и један од рецепта за услех и све оно што постиже на терену, а будућност је пред њим и време ради за њега.

Потрефило се да смо овај разовор водили само неколико минута након што су из Бразила стигле ужасне вести да нас је напустио Пеле.

На констатацију да обожава да износи лопту, да „продаје лажњаке“ ривалима и да се навијачи неретко уплаше због његове ризичне игре, јер ипак је он „само штопер“, а не везиста, нападач, Страхиња се сложио, додајући да има „зелено светло“ тренера и селектора.

„Нормално је да то зависи од тренера. Када играм за репрезентацију могу да будем офанзивнији јер играмо с тројицом позади и негујемо офанзиван стил. Доста пута се деси да кренем с лоптом и саиграчи ме подржавају у томе, а ја знам да морам да будем максимално опрезан. Најбитније је да 'прочитате' ситуацију. То долази са искуством. Деси се наравно да изгубим лопту, али се много чешће дешава да урадим праву ствар. Играм тако од малих ногу, али јасно је да ћу увек слушати тренера. Ако ми забрани, ја против тога не могу. До сада су тренери имали разумевања, видели су ту неку предност. Јасно је да то не сме да се ради против сваког противника, већ треба проценити“, објашњава Страхиња.

Управо су такве ствари у потпуности изостале у судару са Бразилом (2:0). То је оно што је и апострофирао наш саговорник. Не може се против свакога играти исто.

Бразил нас је, очекивано, притиснуо, а већ тешку ситуацију додатно је закомпликовао ирански арбитар Алиреза Фагани који је у шестом минуту доделио жути картон Павловићу. Тешко је после играти када имате јавну опомену против таквих мајстора фудбала. Страхиња је, на срећу, успео до краја да се избори са тим, а успут је објаснио колико је заправо тешко било.

„То може доста прихолошки да утича на вас и на екипу. Срећа, није ми први пут да сам тако рано добио жути картон. Био сам изненађен, зато што ми је то био први старт. Није био ни нешто страшан па да сам заслужио јавну опомену. Али, бићу искрен и признаћу, да је кривица апсолутно моја. Изгубио сам лопту и кренуо сам брзо да је вратим у посед. Ишао сам из дуела у дуел. Прво са Пакетом, па са Нејмаром и судија је очигледно хтео на време да ме опомене. После тога сам морао увек да будем тачан, нисам смео да касним и морао сам да водим рачуна о сваком наредном старту. Ту одлучују мили-секунде. Срећа по мене и Србију да нисам добио други жути“, присећа се уводног меча Србије на СП који је решио Ришарлисон са два гола.

Страхиња не крије да је Србија могла и морала боље. Орлови су Катар долетели с високим амбицијама, али су им сурово „скресана крила“. Томе су значајно кумовале и повреде кључних играча.

„Стигли смо с великим амбицијама и нормално је да и даље имамо горак укус у устима. Да нисмо имали екипу, да нисмо имали тим, па ајде. Али, имали смо тим, имали смо све, а нисмо ништа велико успели да направимо. Имали смо и пехове с повредама кључних играча, имали смо две утакмице у којима смо водили а на крају испустили бодове. То Мундијал не трпи. Остаје жал због дешавања на мечевима са Камеруном и Швајцарском Да су бољи од нас, па 'ајде, али нису. Велики је успех отићи на Светско првенство, поготово што смо имали сјајне квалификације, одличну Лигу нација, годину и по дана доброг фудбала и онда је уследио тај неуспех. Потребан нам је континуитет одлазака на велика такмичења. Имамо сада квалификације за Европско првенство и надам се да ћемо после 24 године коначно отићи и направити нешто. Бићемо уигранији, битно је да вежемо Европско и Светско првенство како бисмо дошли на виши ниво“, каже Павловић.

Командант српске одбране морао је да напусти игру због повреде примицача против Камеруна при резултату 3:1 за наш национални тим. А – онда се све срушило као „кула од карата“. Два гола за десет минута од његовог изласка и судар с реалношћу да Србија није „зрела“ да изађе из групе на Мундијалу.

Када је већ поменуо да је тражио Пиксију да га замени, идеално се „наместило“ да га питамо какав однос има са селектором Драганом Стојковићем који у њега има безгранично поверење.

Потврда за то огледа се у чињеници да је имао „зацементирано место“ у срцу одбране Србије, чак и када није имао минутажу у клубовима. Ретки су такви случајеви, али Пикси је „осетио“ да треба дати прилику и веровати у „српски бисер“.

„Када је Мистер стигао и преузео репрезентацију, имао сам само 19 година. Тешка ситуација у Монаку, после сам отишао на позајмицу у Бриж и у почетку сам пружао сјајне партије. Селектор је то препознао и пружао ми је поверење. Следећа сезона опет тешка, нисам имао минуте у Монаку, али сам имао невероватну подршку од селектора. И то је нешто што ми је највише значило. Враћао сам добрим партијама у репрезентативном дресу, успели смо да одемо на Светско првенство. Поверење селектора је један од кључних момената у мојој досадашњој каријери, да нисам играо за Србију, уз ситуацију коју сам имао у Монаку, било би још теже. Потребна је храброст за оно што је урадио селектор, али сви знамо како Мистер игра офанзивно. Испало је добро“, истиче Страхиња.

Павловић је „везан“ уговором са аустријским шампионом до 2027. године, али је јасно ко дан да ће тешко остати до краја да одради посао.

Разлог? Јувентус и остали великани вребају прилику да доведу штопера којем је после Мундијала скочила вредност за 150 одсто, те уместо почетних осам милиона (када га је довео Салцбург), сада на фудбалском тржишту вреди 20 милиона евра. Павловић је с обе ноге на земљи, фокусиран на дешавања у Салцбургу где на полусезони његов тим има „плус шест“ у односу на првог пратиоца Штурм.

„После две тешке године пронашао сам коначно средину где ме стварно желе и од првог момента сам се осетио као код куће. Успео сам да се изборим за место стартера, играо сам Лигу шампиона. Клуб је добар и заиста уживам. Надам се да ћу наставити да пружам добре партије. Импонује ми то што се прича и пише о великим клубовима и што је међу њима Јувентус. Али, мене нико није контактирао, тако да не размишљам о томе. Враћам се другог јануара и почињем припреме. Тек сам стигао, млад сам и морам да будем паметан да видим шта је најбоље за мене“, каже 21-годишњи Павло (некада му је надимак био Калаба) и додаје да би волео да заигра са Костићем и Влаховићем, али да (још) нема ничег конкретног.

За крај смо „премотали филм“ на почетак и на Партизан у којем је фудбалски проходао, стасао, израстао у доброг човека и правог играча. Страхиња у црно-белом дресу није успео да прекине црвено-белу доминацију, али је подигао трофеј Купа Србије.

Нада се да ће једног дана завршити започето.

„Успео сам да освојиом куп и то у мојој првој сениорској сезони. То је једини трофеј који сам узео. Нормално да је најлепше узети титулу и да остаје жал што нисмо успели, а јурили смо се са Звездом. Жао ми је и због пораза у мом другом финалу Купа Србије. Видећемо како ће се одвијати ствари и да ли ћу се вратити у Хумску. Сигурно да бих то волео, али искрено нисам размишљао о томе јер сам тек на почетку каријере. Питајте ме то за 10 година, па ћемо видети“, кроз осмех је закључио разговор Страхиња Паловић, момак који себе безусловно даје фудбалу, а лопта му за то враћа на најбољи могући начин.

► Погледајте емисију Миљанов корнер.