Кина на Блиски исток кренула друмом, а неко други — шумом /видео/

Посету Ријаду зато је започео поруком о Палестини. „Није могуће наставити историјску неправду коју су претрпели Палестинци!“ Истовремено, позвао је на пријем Палестине у пуноправно чланство у УН у границама из 1967. године, са Источним Јерусалимом као престоницом.

Стрпљивост је једна од главних карактеристика кинеске дипломатије. У одређеној мери, овај потез треба сагледавати и као одговор на стратегију Доналда Трампа везану за Јерусалим и пресељење амбасаде у Израелу из Тел Авива. У одређеној мери, овај потез треба сагледавати и као одговор на вишедеценијску америчку геополитику у Источном Медитерану.

За арапски свет палестинско питање једно је од најболнијих и најважнијих. Па чак и шире, пошто се то питање антиципира као болно и важно и у низу других муслиманских неарапских држава. Категоризујући палестинско питање као историјску неправду, кинески председник је учинио да га на друму свечано дочекају и укажу му протоколарне почасти какве се ретко виђају.

Наравно, кинеско политичко опредељење око једног болног и важног питања за домаћине и протоколарне почасти за кинеског госта само су представљали увод у потписивање низа значајних споразума. Трећег дана посете, на затварању последњег самита, Си Ђинпинг је истакао како се ради о „одређујућем догађају у историји кинеско–арапских односа“.

Последњег самита, зато што су одржана чак три током тродневног боравка делегације из Пекинга. Први је организован у билатералном формату Кина-Саудијска Арабија, други између Кине и регионалне економске интеграције Заливски савет за сарадњу (шест држава из региона Персијског залива), а трећи између Кине и Арапске лиге (22 арапске земље).

Уз употребу придева историјски се започело, уз употребу придева историјски се и завршило. Борислав Коркоделовић констатује: „Био је то највећи дипломатски догађај на највишем нивоу са представницима арапског света у преко седамдесет година дугој историји НР Кине“.

Поред придева историјски, у завршним обраћањима и усаглашеним саопштењима примећује се употреба именице солидарност! Арапски свет нису само пребогате заливске монархије, него и неке од најсиромашнијих држава света или земље које разара дестабилизација.

Кина ће сарађивати и са пребогатим заливским монархијама, но она не заборавља ни сиромашне и нестабилне.

Још једна од главних карактеристика кинеске дипломатије јесте инсистирање на мултилатералном обрасцу у постизању договора. То се чини због више разлога, а први је прибављање политичке сагласности за спровођење договореног.

У пракси то значи да ако се постигне „нафтни споразум“ са Саудијском Арабијом, његово спровођење неће ометати нико други, ма какве размирице тај други са званичним Ријадом имао. Јер, и том другом ће користити сарадња са Кином, омогућиће му се бесцарински извоз на тржиште од милијарду и четиристо милиона људи, допутоваће кинески експерти за пољопривреду, унапредиће системе производње хране, осигураће прехрамбену безбедност.

Мултилатерални образац почива на солидарности, макар та солидарност била и начелна, а солидарност креира политичку стабилност. Дијаметрално супротно од америчког приступа, који се истицао на креирању нестабилности у циљу успостављања јасних хијерархијски организованих структура у различитим регионима. Једноставно: завади па владај!

Кључни део су свакако енергетски договори. Још одавно, Кина је највећи појединачни купац блискоисточне нафте. Око четвртина извоза „саудијског црног злата“ завршава у Кини, а чак 77 посто на азијском тржишту. Ако нема раста кинеске економије, опада и тражња за арапском нафтом на целокупном азијском тржишту, смањује се потрошња свуда — од Индије до Јужне Кореје.

Просто, Кина је мотор раста азијске привреде, од динамике њеног даљег развоја зависи много на најмногољуднијем светском континенту — што директно, што индиректно. Логично, Кинези су подржали иницијативу о „избегавању искључивања главних извора енергије“ што је одговор земаља произвођача нафте на америчко–европску „зелену агенду“, док су домаћини „примили к знању“ инсистирање Си Ђинпинга о већој употреби јуана у међусобној трговини, што је кинеска стратегија усмерена ка дедоларизацији глобалне економије.

Укратко, Кина ће подржати Саудијску Арабију и остале арапске земље у пројекту успоравања америчко–европске енергетске транзиције, а са друге стране Саудијска Арабија и остале арапске земље помагаће Кини да дедоларизује међународне финансијске токове. Колико је то ствар економских интереса, толико је и ствар политике.

У том контексту, одлука ОПЕК плус о смањивању дневне производње нафте добија сасвим другачији контекст. Односно, текуће политичко сукобљавање Саудијске Арабије са Бајденовом администрацијом добија сасвим другачији контекст. Може се претпоставити како је још раније, пре посете председника Бајдена Џеди која се неславно окончала, постојао договор Саудијске Арабије и Кине.

Заснован на обостраном интересу и опет — солидарности. Заливске земље више не зависе од САД, самим тим нису ни принуђене на повијања и довијања под америчким притисцима. Безобалне експлоатације нафте која ће узроковати драстичан пад цена неће бити, а што ће то оставити последице по америчку економију није арапски проблем. Уосталом, „историјска неправда“ око палестинског питања траје и због америчке (гео)политике. Американци би да тај процес продуже, Кинези би да га зауставе.

Си Ђинпинг је у Ријад дошао друмом, са јасним и недвосмисленим порукама. Из Ријада се враћа на исти начин, након саопштавања усаглашених ставова које више нема разлога да крије.

Нема разлога да се иде шумом, да се заобилазе кључне теме које проблематизују међународне односе и регионалну безбедност, да се полугласно и кроз дипломатски увијене фразе говори о компромисним решењима за вишедеценијске спорове.

Историјски договори између Кине и арапског света усмерени су ка стварању функционалне равнотеже снага у светској политици, а то ће се одвијати реалним смањивањем америчког утицаја на Блиском истоку, успоравањем планова о енергетској транзицији и дедоларизацијом глобалне економије.