СВЕТ

Људима не треба давати рибу, него их научити да пецају: Не помаже порез на богате

Посебан порез који би плаћали мултимилионери и милијардери како би било сакупљено довољно новца да две милијарде људи буде извучено из сиромаштва је мера коју је тешко донети, a њена делотворност је спорна, сматра професор Економског факултета, др Милојко Арсић.
Sputnik
Управо у посебном опорезивању најбогатијих британска невладина организација Оксфам види решење за сузбијање све већег јаза између најбогатијих и најсиромашнијих на планети.

Оксфам би порезом до смањења сиромаштва

Као и сваке године и овога пута се огласила уочи заседања Светског економског форума у Давосу, елитне смотре најбогатијих људи и представника најмоћнијјих компанија. Ове године је у луксузно швајцарско сеоце стигло и 116 милијардера, највише из САД.
Према рачуници Оксфама, порезом од пет одсто, који би плаћали светски мултимилионери и милијардери, могло би би да буде прикупљено 1,7 билиона долара годишње, што је довољно да се две милијарде људи извуче из сиромаштва и финансира глобални план за окончање глади.
У њиховом извештају објављеном на дан отварања овогодишњег 53. заседања Светског економског форума, наведено је да су у последње две године најбогатији људи, који чине један одсто становништва, имали скоро дупло више богатства него остатак света заједно.

Да ли је реално

Арсић, коме су јавне финансије и фискална политика основне области деловања, је врло сумњичав по питању доношења мера какву заговара Оксфам, а поготово по питању њихове делотворности. Посебно у овој ситуацији када се, како каже за Спутњик, иде на сегментацију светског тржишта, када се праве баријере између Кине и западних земаља и у ситуацији када су дуготрајно нарушени односи између Русије и западних земаља.
„Тешко је такве мере донети, па иако се донесу, често се не примењују у пракси. Основно је да се омогући и подстакне индустријски и други напредак неразвијених земаља и оних у развоју“, истиче наш саговорник.

Како до смањења сиромаштва

Он сматра да је кључна мера за смањивање разлика у нивоу развијености међу земљама да се поново успостави један глобални поредак у оквиру кога би било обезбеђено слободно кретање капитала, робе, рада.
Уместо опорезивања најбогатијих најделотворније за смањење сиромаштва би било инвестирање у земље у развоју
„Та је политика довела до врло великог смањивања сиромаштва и неједнакости између земаља током претходних неколико деценија. Захваљујући таквој политици близу две милијарде људи је између осамдесетих година прошлог века и 2015-2016. године изашло из сиромаштва“, каже Арсић.
Највећи део тих људи се налазио у Кини, у јужној и југоисточној Азији, у деловима Африке у којима нису вођени ратови, додаје он, истичући да би нека нова деглобализација, сегментација света, стварање неких нових блокова представљало највећу препреку за смањивање разлика у нивоу развијености земаља.
Тада се показало да слободан проток капитала, робе, рада, више помаже земљама у развоју него разни програми помоћи каквих је било много седамдесетих и осамдестеих година прошлог века. Професор Економског факултета подсећа да је тада било договорено да развијене земље одобравају земљама у развоју помоћ од 0,7 одсто БДП-а, али то им није много помогло, а није толико ни одобравано.

Послушати кинеску мудрост

У суштини, политика треба да се своди на то да људима не треба давати рибу, него их научити да пецају, истиче Арсић подсећајући на ту кинеску мудрост.
„Политика обезбеђивање додатних средстава за земље у развоју може да буде секундарна, а главно је да развијене земље инвестирају у земље у развоју, да се тамо отварају радна места, предузећа, то је најодрживији начин да се повећа ниво развијености сиромашних земаља, да људи изађу из сиромаштва“, категоричан је наш саговорник.
Он сматра да пример пре свега азијских земаља, укључујући не само Кину, него и Вијетнам, Индију и друге југоисточне и јужне земље тог континента показује који је прави пут за смањивање сиромаштва. У тим земљама често долази у том прелазном периоду до раста неједнакости. У Кини је, на пример, неједнакост велика, али су и најсиромашнији сада у Кини богатији него што су били пре неколико деценија.
Када си неразвијен, основни приоритет је брзи развој, а цена која изгледа мора да се плати на том путу у једном периоду је да се неједнакост повећа, каже он, али и додаје да је важније смањити бројку сиромашних, него смањити разлику између најбогатијих и најсиромашнијих.
Сукоби који постоје између Америке, односно Запада и Русије, Запада и Кине ће утицати на успоравање раста светске привреде, што ће, уверен је он, највише погодити земље у развоју и неразвијене земље које имају највећу потребу за привредним развојем што је једини начин да се извуку из сиромаштва.
Питање је хоће ли се привремено или трајније одустати од глобализације, која је сигурно имала своје мане, али би деглобализација и сегментација светског тржишта врло негативно утицала на продубљивање сиромаштва и неједнакости у свету, уверен је Арсић.

Две трећине богатства у рукама један одсто популације

Оксфам је прецизирао да је само у 2021. години 26 билиона долара односно 63 одсто светског богатства створеног у тој години завршило код један одсто најбогатијих, док је преосталих 16 билиона, односно 37 посто, делило 99 одсто светске популације.
Богатство милијардера у 2022. години расло је за 2,7 милијарди долара дневно.
У свету гладује 820 милиона људи док се две трећине богатства налази у рукама један одсто најбогатијих
Само четири цента на сваки долар пореских прихода долазило је од пореза на богатство, а половина светских милијардера живела је у земљама пореским рајевима, наводи невладина организација из Британије. Она годинама указује на све веће разлике између најбогатијих и најсиромашнијих у свету у коме 820 милиона људи гладује.

И други су предлагали

Идеја Оксфама да најбогатији буду додатно оперезовани није нова. Крајем септембра прошле године главни економиста Европске централне банке (ЕЦБ) Филип Лejн је предлажио опорезивање високих прихода и суперпрофита компанија како би се финансирала помоћ за најсиромашније у условима високе инфлације, а избегло повећање јавног дуга.
Виђења су, међутим, различита и даље од предлога се није одмакло.
И британски министар финансија Џереми Хант је крајем новембра прошле године најавио да ће сви држављани Велике Британије плаћати већи порез, али да ће најбогатији морати да поднесу највеће жртве.
Да је све много лакше најавити него урадити осведочио се својевремено француски председник Франсоа Оланд када је што је обећао у кампањи и спровео и 2013. увео порез од чак 75 на годишње дохотке изнад милион евра у тој земљи.
Због тога је једна од најпознатијих и најплаћенијих француских глумаца, Жерар Депардје, постао Рус, односно узео руско држављанство, а Бернар Арно, најбогатији Француз, суоснивач највеће светске компаније за луксузну робу, познате по бренду Луј Витон, се међу првима преселио у Белгију како би избегао плаћање пореза. После њега су пут Белгије кренули и други француски богаташи, попут породице Пежо, износећи паре из Француске.
Закон о посебном опорезивању најбогатијих у Француској је укинут 2015. године.
Коментар