Фотографијом се бави од средине осамдесетих година, а самостално излаже од 1994. године. Током деведесетих година интензивно је истраживао различите визуелне форме и развио сопствени визуелни израз. Професор је на Факултету драмских уметности и вишеструко награђиван аутор музичких спотова, реклама, плаката и других облика рада у пољу фотографије и видеа.
Био је супервизор визуелних ефеката на филмовима „Плави циганин“ (2005) и „Завет“ (2007) Емира Кустурице, „Чарлстон за Огњенку“ (2008) Уроша Стојановића и „12“ (2007), „Варљиво сунце 2“ (2010), “Варљиво сунце 3“ (2011) и „Сунчаница“ (2014) Никите Михалкова.
На „Кустендорфу“ сте у својству члана жирија. Као професор ФДУ и овде се срећете са студентима. Како Вам се чини идеја фестивала који је посвећен младим ауторима?
- Мислим да је то феноменална идеја. Пред младим ауторима је прилика да на озбиљном фестивалу, пред заиста великим и битним аудотиторијумом, прикажу своје радове, што је искуство које ће памтити. Контакти са искуснијим колегама су драгоцени. Прави је начин да се у атмосфери непосредног дружења уђе у квалитетне дијалоге где људи неспутано могу да чују похвале и примедбе.
Слоган фестивала је „Уметност изнад свега“. Како ви то доживљате као уметник?
- У данашње време разнородних медија у којима се свакакви садржаји нонстоп емитују, људи су затрпани информацијама и мислим да је важно филтрирати ствари. Због тога маскима „Уметност изнад свега“ треба да доминира као идеја на фестивалима.
Кустендорф - фестивал посвећен студентима и младим ауторима
© Sputnik / Дејан Симић
Били сте врло активни на алтернативној уметничкој и музичкој,сцени деведесетих година прошлог века. Колико се уметност променила до данас? Можете ли упоредитиданашњу сцену са тадашњом?
- Није лако упоредити зато што је младим ауторима, који стварају квалитетне ствари, данас далеко теже да дођу до публике. Уметност не комуницира тако једноставно са широким аудиторијумом, а затрпани смо гомилом небитних информација. Деведесетих је ипак постојала нека врста филтрације, а данас „хајп“ за занимљивим информацијама, не суштински важним. За етаблиране уметнике повољан је моменат јер долазе са својим беграундом и имају одређену тежину, а младима је теже.
Шта је вама као младом аутору било важно тих деведесетих година?
- Најјача мотивација ми је била да створим садржај иза кога стојим својим ставом. Потврда успеха је била да те медији прихвате. Ја сам највише трага, у том смислу, оставио у музичким спотовима и данас ми је музика велика ставка у животу. Спотови су били синергија између нечије музике и мог визуелног стваралаштва и то је био период када је МТВ и цео тај део поп културе био у експанзији. Иако сам живео у земљи под санкцијама, на удару свакојаких политичких комешања, осећао сам делом тренда који се дешавао свуда у свету.
Како се од видео спотова долази до сарадње са Емиром Кустурицом и Никитом Михалковим?
- Припадам генерацији којој су допали руку први дигитални алати. После класичне фотографије, црно –белог и колор процеса, рада на филмској емулзији и контакта са електронском опремом, дошао сам до рачунара када су се појавили први софтвери за обраду слике. Док су још били једноставни, почео сам да се бавим њима и пратим њихов развој. У неком тренутку професор Милорад Глушица, који је био директор фотографије на неколико пројеката Емира Кустурице, препоручио ме је као неког ко би проблеме у продукцији могао да реши. Касније је Никита Михалков имао потребу за једним таквим ствараоцем и ја сам добио препоруку од Емира. Тако сам завршио код тог великог редитеља.
Каква је била сарадња са Михалковим?
- То је заиста велико животно искуство, прелепо пре свега. Упознао сам руску школу филма која је мало различита од наше и занимљива. Борили смо се материјом, филм је жива ствар, околности се мењају од тренутка до тренутка, али решили смо све и имам лепе успомене, много познанстава и пријатељстава.
Да ли је Никита Михалков био захтеван?
- Никита је према свим секторима био јасан, децидан. Не детаљан да би некоме улазио у простор, али са јасном идејом шта жели да се изроди из одређене ствари. Верујем да је био задовољан. Мислим да смо успели да урадимо све онако како је желео.
Визуелни ефекти се убрзано развијају. Дали они добијају примат у односу на причу?
- Технологија је одувек мењала филм као медиј. Верујем да ће се нове генерације, које уче о филму свесни могућности технологије, дати нове резултате. Технологија пружа много могућности, али ми смо још на преломној тачци. Када гледам филмове попут 'Аватара', прихватим да то није стварно и са тим сазнањем гледам филм. Филм и јесте увек фантазија која вам промиче пред очима тако да ја немам са тим проблем, али мислим да је то још увек на ауторима да савладају на начин који би био прави за тај медиј. Неке ствари смо превазишли па не морамо да градимо милионске кулисе већ их урадимо дигитално. То је део савременог филма, али све што наслућујемо као могућност у будућности у сфери технологије на филму, тек је у зачетку.
Какав ће филм бити у будућности, под утицајем технологије?
- Нисам велики теоретичар филма да бих могао да предвидим будућност филма. Мислим да ће ствари доћи на право место са новом генерацијом аутора којима је дигитално стваралаштво тековина животног периода.
Једном сте изјавили да смисао постоји само ако имате среће и могућности да будете само уметник. Слажете ли се са тим и данас?
- Привилегија је малог броја људи да се бависамо уметничком продукцијом. Веома је тешко да,рецимо,ликовни уметник само слика и да не мора да се бави графичким дизајном или неком десетом ствари. И даље сматрам да је то привилегија и да је то тачка на хоризонту ка којој треба ићи.
Како храбрите своје студенте да истрају у свом настојању да се баве уметношћу?
- Скрећем им пажњу да никада не треба да се одвоје од личног рада, да истражују проблеме које пред себе постављају, да пронађу оно што виде као проблем и да се тиме позабаве, да то буде основа њихове продукције. Све остало је уметност која плаћа рачуне.