Од најновијег остварења признатог француског аутора Франсоа Озона „Злочин је мој“ до последњег филма Пурише Ђорђевића „Уста пуна земље“, 51. Међународни филмски фестивал – ФЕСТ представиће од 24. фебруара до 5. марта 113 филмова из 39 земаља, од тога 107 премијерно.
Директор ФЕСТ-а за Спутњик открива колико је у 21. веку тешко доћи до премијерних наслова, зашто је одлучио да посебну пажњу посвети остварењима афричких аутора, по чему се издваја марокански филм „Проклети не плачу“ и какав је утисак на њега оставио последњи филм Пурише Ђорђевића, великана који нас је напустио прошле године.
Шта је инспирација за слоган овогодишњег Феста „Страст живота“?
- Прочитао сам цитат Федерика Фелинија који каже да нема почетка, нема краја, постоји само страст живота. Ту страст живота свако треба да схвати на својначин, а моја је можда највећа страст управо седма уметност. На плакату ФЕСТ-а је Градиска, чувени лик Фелинијевог „Амакорда“, који је пред публику дошао пре пола века, а ове године се навршава и три деценије од смрти италијанског маестра. Осетио сам дужност да ФЕСТ ода почаст овом великом ствараоцу и једном од његових најзначајнијих филмова који се,сигуран сам, свуда у свету третира као домаћи филм.
Већ девету годину као уметнички директор настојите да одабиром филмова задовољите најширу, али и најзахтевнију публику. Да ли Београд и даље има захтевну публику истанчаног укуса када је уметност у питању?
- Има још увек, али се она осипа. Све је мање оних који желе да открију нешто сами и драго ми је што у салама, у којима се приказују филмови који нису за свакога, примећујем и млада лица. Завидим понекад селектору Берлинала, где се први распродају наслови из малих кинематографија за које берлинска публика зна да их никада неће видети на великом платну. ФЕСТ мора да задовољи све укусе. Некад се чекало по годину-две да актуелан филм у земљи настанка дође у Југославију. Постојала је могућност да се филм остави са стране како би премијеру имао на ФЕСТ-у. Данас је интернет брз и не постоји могућност да неком кажеш да ће награђени филм погледати за годину дана, нити сматрам да имам право да стопирам излазак филма да би био приказан премијерно на ФЕСТ-у. Звучни наслови, награђени на великим фестивалима, треба да дођу пред београдску публику што је пре могуће.
Шта ћемо онда премијерно гледати на ФЕСТ-у?
- На отварању ће филм „Злочин је мој“ Франсоа Озона имати светску премијеру. Филм је у Паризу приказан само пред новинарима, а у биоскопе креће почетком марта. Публика ће моћи да ужива и у новим филмовима старих знанаца, као што је Јиржи Сколимовски са својим остварењем „ЕО“. То је један од оних филмова које нико не би смео да пропусти. Скренуо бих пажњу на оца и сина Брендона и Дејвида Кроненебрга чији филмови дефинитивно нису за свакога. За све оне који су читали роман „Осам планина“, његова верна екранизација нам стиже на крају ФЕСТ-а. Нови филм Луке Гуадањина „Кости и све“ такође је врло занимљив. Ту је и „Далиланд“ о односу Салвадора Далија и Гале коју тумачи гошћа ФЕСТ-а Барбара Сукова. Ванредно мароканско остварење „Проклети не плачу“, који се бави атипичнимодносом мајке и сина у исто тако антипичним околностима, препоручујем не само људима који се професионално баве филмом него и онима који ретко иду у биоскопе, јер ће изазвати исту реакцију и код критичара и код обичне публике.
Филм „Далиланд“ о фасцинантном и бурном односу између чувеног уметника Салвадора Далија и његове супруге Гале
© Фото : Спутњику уступио Цебеф/Тарамаунт филм
Такмичарски програм обухвата 17 филмова из 15 земаља. Које су теме које окупирају ауторе данас и у којој мери се баве данашњицом?
- Кроз визуру малих људи и њихових проблема сусрећемо са великим темама. Та еклектичност тема условила је такмичарски програм. Код мене буџет филма не диктира у ком програму и којој сали ће он бити. Уколико препознам квалитет, да се аутор дрзне да загребе тамо где нико није, филм ће бити на фестивалу. Храброст и смелост да се буде другачији и искрен су моји главни критеријуми. У такмичарском програму имамо само један српски филм - „Овуда ће проћи пут“ Нине Огњановић. Одбио сам неке који квалитетом нису задовољили, иако сам доста попустљив када је домаћи филм у питању.
Приметно је на ФЕСТ-у и значајно присуство аутора из Африке. Шта нам то говори о актуелним кретањима у светској кинематографији?
- Схватио сам да све што из Африке долази до мене као селектора, стиже преко селектора фестивала у Немачкој, Француској, Италији. Београд је веома значајан за филм у Африци. Многи људи су стицали прва знања о филму кроз позитиван ефекат некадашњег Покрета несврстаних, први филм снимљен у Мозамбику је „Време леопарда“ Здравка Велимировића, а постоји мноштво филмова у Африци који до нас не долазе. Идеја ми је да један програм ФЕСТ-а у будућности буде прозор ка афричком филму у Европи. Београд је идеална станица за тако нешто због историјске повезаности Београда и афричких земања, тако би наш град био домаћин селекторима из читавог света који би могли да се упознају са актуелном афричком продукцијом, приближили бисмо њихово стваралаштво Европи. Видећемо да ли ће онај ко буде радио ФЕСТ следеће године кренути са значајним фокусом на Африку или би то можда могао да буде изасебан фестивал. Важно је остатку света приближити оно што се дешава у Африци.
Трећину филмова на Фесту режирале су жене. Обилазећи стране фестивале да ли сте стекли утисак да се положај жена у филмској уметности мења, биле оне испред или иза камере?
- Када бирам филмове, не гледам да ли га је режирала жена или мушкарац. Не мислим да фаворизовање филма зато што га је режирала жена може да донесе некоме добро осим тој конкретној продукцији. Жене раде сјајне филмове и не знам да ли има потребе за икаквом фаворизацијом. Код мене нема калкулације, није битно одакле филм долази ни ко га је режирао. Квалитет је на првом месту.
Импозантан је списак великих имена које је ФЕСТ угостио у протеклих 50 година. Ко долази овога пута?
- Најзначајнији гости ФЕСТ-а ове године су уједно и добитници почасне награде „Београдски победник“ - Ден Тана, Лордан Зафрановић, Барбара Сукова и Удо Кир. Удо нам долази из САД. Он је снимао у Београду 1970. године филм „Mark of the devil“ са Оливером Вучо. Изразио је жељу да погледа тај филм и ми ћемо му је испунити, а приказаћемо и израелски филм „Мој комшија Адолф“, у коме он други пут тумачи Хитлера. Барбара Сукова долази нам са сета. Баш се потрудила да у сред снимања дође у Београд и много се обрадовала награди. Ден Тана је продуцирао неке од најзначајнијих југословенских филмова, заслужан је и за долазак многих великих гостију ФЕСТ-а. Сведок је епохе и један од најзначајнијих људи када је однос Холивуда и Београда у питању. Лордан Зафрановић, један од најзначајнијих редитеља бивше Југославије који јеобрађивао теме које није било лако радити у време СФРЈ, остајући чврсто иза својих ставова - идол је моје младости.
Фестивал затвара последњи филм Пурише Ђорђевића који нас је напустио прошле године. Тиме сте заправо испунили његову жељу,коју је изразио 2021. када је примио награду „Београдски победник“, да његов следећи филм буде приказан на ФЕСТ-у?
- Без обзира на пијетет према Пуриши и његову жељу, филм не би био приказан у великој сали да није квалитетан. Ја сам желео да Пуришин филм буде на ФЕСТ-у какав год био. Да је сликао тачку на зиду 90 минута, ја то желим на ФЕСТ-у. Тај филм је највеће изненађење за мене као селектора овогодишњег фестивала. Оно што вас обузме када гледате Пуришин филм, не може се описати. Једва чекам да видим реакцију у сали. Пурке, хвала ти што овим филмом враћаш наду у ауторство ове средине која баш овако нешто заслужује.