Мистерија уједначене осветљености Земље интригира научнике још од раних седамдесетих година 20. века, када су први сателити из орбите почели да мере рефлектовано сунчево зрачење, које је познато као албедо.
Сада је та мистерија можда решена: нова теорија научника је да док океани јужне хемисфере апсорбују више сунчеве светлости, због чега би део наше планете из свемира требало да изгледа тамнији, они такође производе већи број олуја - а настали олујни облаци делују као рефлектори који праве равнотежу и одбијају светлост назад у свемир.
„Ново истраживање решава основно научно питање и продубљује наше разумевање равнотеже зрачења Земље и њених ефеката“, каже Јохаи Каспи, геофизичар са Вајцмановог института за науку у Израелу.
Док различити фактори утичу на албедо наше планете – на пример, да ли има снега или не – мерења ближе Земљиној површини показују разлику у албеду између хемисфера. Међутим, то није случај када се планета посматра из даљине.
Научници су, на основу података из различитих извора, упоредили податке из последњих 50 година о облачности у односу на локацију олује и информације о њиховом интензитету.
На основу образаца циклона који стварају облаке и антициклона који потискују облаке, истраживачи су успели да покажу балансирање Земљиног албеда, наводи се у истраживању објављеном у часопису ПНАС.
„Утврђено је да албедо облака који настају услед јаких олуја изнад јужне хемисфере, „пресликава“ албедо великог копна на северној хемисфери, и на тај начин је очувана симетријаосветљености“, каже климатски научник Ори Хадас са Вајцмановог института за науку.
Он додаје како то сугерише да су олује фактор који повезује сјај Земљине површине и облака, чиме се решава мистерија симетрије осветљености између две хемисфере, преноси Сајенс алерт.