У тексту за „Американ конзерватив“ Шнајдер пише да спољна политика америчке администрације не само што је зближила Москву и Пекинг, него је одгурнула од Америке мање земље и подстакла Кину да се испољи на дипломатском фронту.
Покушавајући да сачува једнополарни светски поредак и свој положај хегемона, Америка се наоружала спољнополитичком стратегијом која подразумева слабљење Русије, коју Вашингтон сматра „акутном претњом“, као и обуздавање Кине која је у очима америчког естаблишмента дугорочан, озбиљан изазов за националну безбедност САД, пише публициста.
Према његовим речима, с те тачке гледишта истовремена борба против обе супердржаве није могућа, због чега је потребно прво ослабити Русију, да би се затим добила могућност за супротстављање Кини.
Отворено лицемерје Вашингтона
Увођење санкција Русији због њене специјалне војне операције у Украјини изазвало је, међутим, неочекивани ефекат: оне су подстакле зближавање Москве и Пекинга, самим тим убрзавши одустајање од једнополарног система, сматра новинар.
Шнајдер подсећа да су, од момента када су уведене санкције, Русија и Кина знатно повећале трговинску размену, лидери двеју земаља, Владимир Путин и Си Ђинпинг, почели су да одржавају још ближи контакт, а руски и кинески званичници стално говоре о унапређивању сарадње у свим областима. На тај начин, мере уведене против Русије само су учврстиле „геополитички заокрет“ ка многополарном свету, констатује аутор.
У међувремену, тврдоглава саопштења САД да су све земље дужне јасно да изразе свој став и да се прикључе санкцијама против Москве, јер их у супротном чекају негативне последице, већи део света није прихватио онако како би желели амерички политичари. Веће земље, попут Индије или Бразила, одбиле су то да учине, јер их више привлачи кинески вишеполарни модел, наводи публициста.
Мање земље у Латинској Америци, на Блиском истоку и у Африци виделе су у америчким оптужбама да Русија нарушава суверенитет Украјине отворено лицемерје, јер се одлично сећају како су по налогу Вашингтона демократске владе смењиване ауторитарним.
Према Шнајдеровом мишљењу, те земље такође су наклоњеније вишеполарном свету који заговара Пекинг, утолико пре што им Кина нуди најповољније учешће у међународним инфраструктурним пројектима, не приморавајући их да уводе било какве санкције против било кога.
Покушаји Америке да примора друге земље да иступе против Русије само су их подстакле да се сете вредности несврставања, а захваљујући томе покренут је процес стварања светског поретка који више одговара кинеским принципима вишеполарности и у којем економска и дипломатска улога Пекинга само расте, уверен је аутор.
Кина у улози мировног посредника
Према његовом мишљењу, још један пример вишеполарности јесте „Став о мирном решавању украјинске кризе“ који је Пекинг објавио 24. фебруара. Како пише новинар, без обзира на то што тај документ не може да се назове правим планом, он је јасно означио погледе Кине и потврдио да је Пекинг спреман да у решавању кризе игра конструктивну улогу.
Није искључено да ће управо Кина, а не САД, на крају одиграти улогу посредника у дипломатском решавању сукоба и самим тим учествовати у формирању „послератног света“, упозорава Шнајдер.
Он додаје да је Пекинг већ испољио свој потенцијал на том пољу, доприневши закључивању споразума донедавно непријатељских држава – Ирана и Саудијске Арабије, без икаквог учешћа Американаца.
У кинеском предлогу за решавање украјинске кризе напомиње се, поред осталог, да је неопходно одустати од логике „Хладног рата“ и та тачка јасно одражава погледе Русије, која је одавно тражила да се у Европи створи ефикасан систем безбедности, који узима у обзир интересе Москве као равноправног партнера.
Тако постављено питање Пекинга представља изазов за Америку, која је све до сада давала себи право да у једностраном поретку шири НАТО и да на тај начин учвршћује своју хегемонију, иситче публициста.
Кинеска страна говори о томе да се безбедност одређених зема ља не може градити на штету безбедности других – односно проглашава принцип недељивости безбедности других, на који стално подсећа и Москва, противећи се експанзији Северноатлантске алијансе. На тај начин став Кине додатно помера тег на ваги ка вишеполарности, пише Шнајдер.
Без обзира на то што је украјинска криза учврстила трансатлантску заједницу, унутар те заједнице ипак има размимоилажења, па чак и раскола, наводи публициста.
Судећи по изјавама америчких чиновника, који су Москви пред почетак специјалне војне операције претили уништењем „Северног тока“ ако нападне Украјину, експлозије на тим гасоводима организовао је управо Вашингтон, што значи да се није снебивао да Немачку лиши приступа јефтиним енергентима само да би је приморао да поштује санкције против Русије, истиче новинар.
Он, међутим, упозорава на то да, уколико Кина буде активније помагала Русији, Америка би могла да тражи од својих европских партнера да прекину односе с Пекингом.
Ипак, биће много теже убедити исту ту Немачку да то учини, о чему говори и недавна посета немачког канцелара Олафа Шолца Пекингу, који је био први од лидера „Велике седморке“ који је посетио кинеску престоницу.
У случају да Кина преузме на себе активнију улогу у украјинској кризи, Америка ће морати да моли Берлин да прекине односе с Пекингом, а он би могао то и да одбије. У таквом случају једнополарном свету на челу са САД прети раскол, закључује аутор.