Милан Марић је добио три годишње награде своје матичне куће, Југословенског драмског позоришта, и то за насловну улогу у представи „Едип“ коју је према Софокловој трагедији режирао Вита Тауфер, за лепоту говора „Др Бранивој Ђорђевић“ и награду „Бранка и Млађа Веселиновић“ за најбоље глумачко остварење на сцени ЈДП-а.
„Узбуђен сам и дирнут. Велика је част. И срећан сам и узбуђен“, прва је Марићева реакција након што су му признања уручена на 75. рођендан ЈДП-а.
Милану Марићу три награде Југословенског драмског позоришта
© Фото : Спутњику уступило ЈДП/Јаков Симовић
Говор – круна глуме
За Спутњик каже да му посебно значи награда за лепоту говора:
„Још док сам студирао моји професори Љиљана Мркић, Радован Кнежевић и Дијана Диклић Маројевић муку су мучили са мном. Говорили су ми: 'Ти имаш лењу вилицу, мораш да радиш и радиш'. Када сам на 'Едипу' радио са професорком Биљом рекла је: 'Сад си положио'. И ова награда је апсолутно потврда тога“.
Када сте млад глумац, напомиње, не можете да мислите о тим финесама.
„Ја себе и даље сматрам младим глумцем, али када сте још млађи, збуните се свим оним што носи позориште. Почнете да се борите са самим собом. Одједном видите сопствене лимите и не размишљате о финесама, а говор јесте круна глуме. Упркос физичком и емотивном и психичком залагању, говор те стварно отвори. То и јесте идеја. Ми се ипак речима споразумевамо. Емоцију осетимо, али речима направимо тај пут“, истиче популарни глумац.
Са позориштем нема шале
„Алиса у земљи страхова“, „Лоренцачо“, „Зашто је полудео господин Р“, „Дневник о Чарнојевићу“, „Змајеубице“, „Госпођица“, „Сумњиво лице“, „Тартиф“... само су неке од представа у којима је Марић играо у ЈДП-у у претходних 10 година колико је члан тог театра.
„Свашта сам научио и захвалан сам на свим лекцијама. Било је лепих и мање лепих тренутака, оних на које сам поносан и на које нисам. Као и свака мини каријера која има пут. И ја сам имао пут и трудио сам се да то буде мој пут. Научио сам да са позориштем нема шале, да позориште не можеш да подредиш себи, јер је то пораз у старту. Позоришту мораш да служиш на неки леп начин и тек тада почиње да се развија и цвета однос између глумца и позоришта које ти нетремице даје. То је и порука свим мојим колегама да позориште мора да се воли и онда ће и оно волети вас“, истиче Милан Марић.
Позориште мора да се воли и поштује
Марић је остварио запажене улоге у филмовима „Довлатов“ и „Тома“ и гледаним серијама „Пад“, „Породица“, „Државни службеник“, „Беса“...
Упркос великој ангажованости у филмским и телевизијским продукцијама, увек проналази снаге да изађе пред позоришну публику.
„Позориште вам даје искуство, снагу, брзину, дозу интегритета са самим собом да смете да се суочите са класицима и са 600 људи који сваке вечери долазе у жељи да нешто доживе. Научите да комуницирате са њима и када су расположени и када нису, и када вам је дан и када апсолутно није. Све то спада у оно што сам рекао да позориште мора да се воли и поштује. Ако волиш позориште, мораш да пристанеш и на службу позоришту и то је најлепша могућа служба на свету - да верујеш у позориште и његову магију. Размена која се деси између публике и нас на сцени је нешто што свима нама остаје - публици представа коју су гледали, а нама тренутак давања и примања нечега што речима не може да се објасни“, наглашава Марић.
Често у главним улогама, спремно се суочава са захтевним пројектима.
„У тим сам годинама да вапим за комплексним, тешким, изазовним улогама. Волим себе да изазивам, да стављам себе у непознато, да се 'бијем и борим' са стварима који ми делују несавладиво, велико, тако да вас преплаше. Тако проверите од каквог сте материјала сачињени“, каже Милан Марић кога ћемо 7. априла гледати у улози Ричарда Бартона у представи „Било једном на Бријунима“ Кокана Младеновића у Битеф театру.