Писаћа машина Десанке Максимовић први пут у јавности

Изложене су и фотографије Десанке Максимовић које је снимио члан оснивач и легатар „Адлигата“ књижевник Љубивоје Ршумовић и до сада непозната фотографија из легата чланице оснивача „Адлигата“ професорке англистике др Илеане Чуре и Десанкине пријатељице на којој су Десанка Максимовић, Матија Бећковић и проф. Чура.

Писаћа машина Десанке Максимовић у „Адлигат“ је дошла у Легату композитора Жарка Петровића (1932 – 2018), познатог по песми „Све моје јесени су тужне“, победника фестивала „Београдско пролеће“, човека који је за „Југотон“ записао и аранжирао велики број староградских песама и тако их спасао од заборава.

„У нашем фонду налази се више од стотину посвета исписаних руком Десанке Максимовић, углавном упућеним њеним колегама по перу. Одлучили смо се да овог пута прикажемо посвету једном од најбољих српских песника, који неправедно није довољно присутан у јавности, Петру Пајићу, и изборе из грађе из легата Илеане Чуре, Жарка Петровића, Љубивоја Ршумовића, зато што се ради о грађи, али и личностима које заслужују да се и о њима прича“, изјавио је Виктор Лазић, почасни председник „Адлигата“.

Петар Пајић (1935-2017) један је од најзначајнијих српских песника 20. века, припада неосимболистима, а једно време је био члан жирија за награду „Десанка Максимовић“.

Био је лични пријатељ славне песникиње и са њом урадио низ интервјуа у којима она објашњава настанак „Крваве бајке“:

Та песма је, према њеним речима, настала као оне прве љубавне песме:

„Она збиља није писана, она се родила, јер је имала психичку предспрему, прво рефрен да је то било у земљи сељака. То је као алузија на то - аха, то је било у оној земљи која је разбојничка, која је сељачка, а видите то се догодило у тој земљи… Све је било у мени готово - песма се заиста родила и записана је кад сам дошла до куће. Тако сам полако заобишла четврт у којој сам становала као да носим чашу воде на длану да се не би то што се кристалише разбило. Сакрила сам код куће, хвала Богу, песму где је нико није могао да нађе. Долазили су агенти…“

Говорила је славна песникиња Петру Пајићу и о многим другим значајним периодима свог живота па му се поверила да воли живот и да зато размишља о смрти:

Задужбина Десанке Максимовић је свечаном академијом „Иза штита поезије“ и изложбом „Мој свет“ обележила 15. маја у Народној библиотеци Србије 125 година од рођења песникиње, а дан касније у Бранковини, на рођендан Десанке Максимовић, уручена је књижевна награда која носи њено име Злати Коцић за укупан допринос српској поезији.