Из неког разлога његова екипа је носила епитет аутсајдера у плеј-оф дуелима са Макабијем, али је у мајсторици показала карактер и стигла међу четири најбоља тима Европе.
„Нисам био ни свестан после пете утакмице плеј-офа шта смо направили, иако смо у регуларном делу сезоне били међу четири најбоље екипе, ово је сада степеник више. Почаствован сам што сам међу најбољим тренерима и играчима, не само овде, него сам и међу најбољим српским тренерима. Надам се да ћу добро промовисати не само Монако и Француску, него и српску кошарку“, рекао је Обрадовић.
То ће, како је рекао, бити можда и највећи изазов, да оправда звање изданка српске кошаркашке школе.
„Сигурно је да има тежине због онога што су људи пре мене урадили, ја када бих једну титулу само мазнуо можда не би било лоше“, навео је Обрадовић уз осмех.
Али, из српске кошарке је отишао на мала врата, жеља да ради у вољеној Црвеној звезди му се обила о главу и те 2020. је остао без посла.
„Само ја знам колико је тешко сваког дана радити у Монаку, нарочито у овим временима, мислим да сам успео да се прилагодим, иако неке ствари још не могу да прихватим, али зарад резултата и атмосфере мораш бити прилагодљив. Моја промена почиње од пре две године, у оном моменту када нисам имао посао, када сам га изгубио... Прорадио је баш велики инат у мени, да докажем свима да ја припадам овде и да сам незаслужено стављен на страну. Направило ме је све то у људско чудовиште, како се каже, у жељи да направим успех. То ме је водило све време, уз дисциплину на великом нивоу која је подигнута на још већи и не могу да не очекујем још нешто више“, истакао је Обрадовић.
Његов Монако ће у полуфиналу Евролиге играти против Олимпијакоса, док се у другом мечу борбе за финале састају шпански ривали, Реал Мадрид и Барселона.