Гол Дарка Лазовића у 96. минуту за осмехе на лицима и радост због ремија (1:1) само је „замаскирао“ колико смо заправо лоши били. А били смо очајни.
Ко је гледао утакмицу могао је да схвати и да научи шта значи она чувена флоскула бод као кућа. Е, то је тај бод који је Пиксијева немотивисана и безопасна Србија освојила против слабашних и практично већ прежаљених Бугара на путу ка Европском првенству.
Мучно је било гледати последња два меча репрезентације Србије против Јордана (3:2) чији фудбалери уз, дужно поштовање, подсећају више на аматере, него на професионалце, и против Бугара на Лудогорец арени.
Систем који Драган Стојковић упорно форсира са тројицом позади и два бека који „глуме“ крила и излазе високо само показује колико позади „дува промаја“ и колико нам је одбрана рањива.
Да се не лажемо, могли су Бугари минимум још два да нам дају, преко Русева који је аматерски реаговао у ситуацији „један на један“ са Вањом, а ту је и пречка Крастева када је српски горостас међу стативама већ био савладан.
Али, срећа не прати само храбре, срећа прати и чува Пиксија. Тако је било и када Кристијану Роналду није признат чист гол на Маракани, на радост свих нас. Прешла је лопта линију, зна то и холандски артибар Дани Мекели, који је да би сачувао себе отпустио помоћника који није подигао заставу.
Да, и то је могуће..
Имали смо среће и против Јордана да Јовељић у самом финишу реагује у стилу најбољих голгетера и да по ко зна који пут донесе Србији преокрет, као што је било против жилавих Ираца на Пиксијевом дебију (3:2, 1:2), или у Португалији када је Митровић утишао дупке пун Да Луж у самом финишу и одвео нас на Светско првенство где смо се на моменте потпуно фудбалски распали.
Не заваравајмо се да смо били бољи од Португалије, само су Србији и Пиксију фудбалски богови били наклоњени због неких других неправди које смо доживљавали и проживљавали у прошлости.
И нека, срећа је битан фактор и треба је заслужити, али неће ни она вечито да вам чува леђа. Варљива је, лако превртљива и брзо се потроши. Видели смо сви како је изгледала Србија у Катару, када смо се покисли експресно вратили кући, а сањали смо којекакву осмину финала, четвртфинале, па чак и полуфинале.
Судар с реалношћу био је болан, а бројке неумољиве и оне никад не греше! Осам примљених голова на три утакмице... Много је куме. За озбиљну репрезентацију и превише.
Зато и не чуди што су Орлови као последњепласирани тим у својој групи завршили такмичење. Уследило је отрежњење, а на извињење селектора нација је чекала шест месеци.
И стигло је. Кренуло се у нове победе са старим амбицијама да будемо бољи, најбољи у квалификационој Групи Г, и да после 20 година коначно одемо на Европско првенство.
Да се разумемо, отићи ћемо ми тамо. Немамо уопште дилему из овакве групе са мученом Литванијом, слабашном подмлађеном Бугарском и просечном Црном Гором. Две иду директно, ми и Мађари смо ту најозбиљнији кандидати и по досадашњим резултатима и по квалитету. Али...
Шта ћемо онда кад одемо на то фамозно Европско првенство, где нас није било од 2000. године и Белгије и Холандије?!
Са оваквом игром, где се греши у основној пас игри, где се шаљу дуге и попречне лопте и тим делује као мува без главе... Са само једним истинским креатором игре капитеном Душаном Тадићем који ће газити 36. годину.
Дали нам се опет црно пише? Волео бих да грешим.
Разград је био показатељ колико смо тупи без Митровића, Влаховића и Јовића. Свака част Дејану Јовељићу и Ђорђу Јовановићу на борбености, али далеко је то од оног на шта је нацију навикао Митрогол... Има и он човек право на повреду, поштеду, на одмор.
Пикси се и даље упорно држи његове филозофије на гол више и да то буде лепршаво за око. То мора да се цени, у томе и јесте лепота фудбалске игре, али за то морате да имате играче. Да ли их Србија има? Има их, али евидентна је смена генерација која куца на врата, а уколико се узме у обзир да млада селекција одавно кубури са резултатима и да је нема на фудбалској мапи Старог континента, онда је то додатни разлог за бригу.
Ето, коинциденција, баш данас у Грузији почиње ЕП за У21, али нас тамо нема, светлосним годинама смо далеко од тога.
Гурнуће се под тепих овај реми и бод ко кућа, проћи ће лето и стићи септембар када нам стиже Мађарска са Италијаном Марком Росијем на челу. И можемо ми да добијемо те Мађаре, бољи смо фудбалски од њих, то није спорно, али шта ћемо онда кад одемо на то Европско првенство, где нас чекају 20 и кусур година?
Мислите о томе...