Одлуке самита, истиче Диковић гостујући у емисији Свет са Спутњиком, нису изненађење – није било ни реално очекивати да ће НАТО донети одлуку да прими Украјину у савез, иако је било чланица које су се залагале за то. Он напомиње да се у Алијанси ипак за све, па и по питању Украјине пита пре свега Америка.
Исход самита НАТО – зна се ко је главни
Иако је, објашњава пензионисани генерал, у НАТО наизглед свих тридесетак чланица равноправно, постоји јасна хијерархија ко је у првом ешалону – попут САД, Британије, Немачке и Француске.
„У другом ешалону су Италија, Шпанија, Пољска, Турска, у трећем Словачка, Чешка, Грчка... Тако иде и систем одлучивања. Они ће вас уважити и саслушати. Имао сам прилике да будем на састанцима Војног комитета НАТО и то је јасно видљиво: зна се ко је главни - главни је амерички представник, амерички генерал. До њега је Британац и све се врти око њих. Они воде главну реч. Поштоваће вас они, рећи ће – ви сте нам једнако важни, али зна се ко одлучује“, описује систем у Алијанси бивши начелник Генералштаба ВС.
Према речима Диковића, клучни разлог зашто је Украјина остала без позивнице у НАТО је члан пет уговора о Северноатлантскм савезу који би подразумевао да ако би се та земља примила да би цела Алијанса непосредно нила у рату с Русијом.
Зато је, каже, и речено - нећемо примити Украјину, али исто тако није затворена могућност њеног пријема само, како је то сликовито приметио председник Хрватске Зоран Милановић, кад се испуни 50.000 услова.
Као у хумористичким серијама
По мишљењу социолога др Слободана Рељића, Украјина је ратни савезник САД који учествује у прокси рату против Русије, али једини проблем због ког не улази у НАТО је што тај рат не добија – да је Русија у дефанзиви било би друкчије.
„Ово је прави сукоб Русије и Америке, а гину Украјинци. Наравно да се НАТО не држи ни Библије ни ичега, примили би они њих али је проблем што можете да уђете у диркетни сукоб с Русијом а онда можете да очекујете само погоршање ситуације“, примећује Рељић уз опаску да кад се Украјини поручује да ће је примити „кад буде тренутак“ тога нема ни у хумористичким серијама.
Као још један важан моменат за противљење чланству Украјине у НАТО наш саговорник наводи унутрашња кретања и тензије у чланицама Алијансе: у две трећине њих јача покрет против учешћа тог блока у рату у Украјини. Уз то, подсећа он, јача сарадња две силе, Русије и Кине, што је супротно интересима НАТО.
„Свако ко јача у свету супротан је интересима НАТО који је малтретирао кога год је стигао. Сад се то завршава. Рат у Украјини ће касније бити реално вреднован, а главни исход ће бити подела света која ће бити успостављена. С једне стране је НАТО, а то је 10 посто становништва, а с друге 90 одсто становништва који су на различите начине против НАТО. Неки су у директном сукобу с НАТО као Русија, неки су пред директним сукобом као Кина, а други су уздржани као Индија, неће да им буду пријатељи али нису ни у директном сукобу. То пре овог сукоба није било јасно“, констатује Рељић.
Циљ НАТО је „ситно грицкање“ Русије
Коментаришући безбедносне гаранције за Украјину које је Г7 усагласио као исход самита НАТО, Диковић указује да је све договорено практично већ било на сцени, само је сада постало обавезујуће за све чланице Алијансе.
„Ако донесете такав закључак на састанку самим тим обавезујете све земље чланице НАТО да у складу са захтевом буду спремне да испоруче шта се од њих тражи. Те безбедносне гаранције су и подстрек Украјини да настави ратна дејства и да та борба потраје“, каже генерал уз оцену да је циљ да се Русија на тај начин „ситно грицка и изнурује“ и економски, и војно.
Истовремено, чланице НАТО ослобађају се вишкова наоружања, а штеде и на одржавању складишта, плус, себе приказују као добротвора Украјине, а у ствари, како истиче Диковић, све ће се то на крају одразити на Украјину која ће бити жртва помоћи коју јој нуде.
Трагична употреба Украјине
Употреба Украјине је, слаже се и Рељић, трагична у војном смислу:
„Проблем НАТО у овом тренутку је што су резултати у Украјини врло скромни, чак поражавајући. Сва машинерија је укључена против Русије, а резултат је неодговарајући - нико није ни приметио да је Зеленски покренуо контраофанзиву.“
У светлу ових неуспеха Диковић сагледава и нови план НАТО о супростављању претњи из Русије, усвојен први пут од окончања Хладног рата, који између осталог предвиђа и распоређивање 300.000 припадника снага Алијансе на руском правцу.
„Да ли се НАТО припрема за директан сукоб - да. Па 300.000 војника ако распоређујете и припремате на простору који гравитира ка Руској Федерацији нисте одлучили да би ту били тек тако... То је тај стратегијски развој снага под плаштом опасности од РФ. Сад је одлична прилика да могу да распоређују снаге, да могу да их опремају, да могу да од сваке чланице траже да издвоје два посто БДП за војску. И то је притом велики притисак на РФ. Видећемо шта ће бити одговор али без одговора то остати неће“, каже генерал.
Све је то вид притиска на Русију, закључује Диковић, али и одлична прилика да се у НАТО уједине јер „није НАТО толико кохезиван, не влада унутар њега хармонија - разлике постоје, а Украјина је одлична шанса да се све то стави под тепих“.
Рељић скреће пажњу и на вест да су крајем јуна о Украјини разговарали директор Спољне обавештајне службе Русије Сергеј Наришкин и директор ЦИА Вилијам Бернс.
Једина инстанца на којој ће се решавати украјинко питање је, сматра он, управо ова на линији две велике силе.
„Ово је период кад се чека да пропадне украјинска контраофанзива, а онда ће им рећи - изгубили сте, шта да радимо. Друго, то показује да постоји контакт великих сила који се никад није ни прекидао. Није то никакаво изненађење. Шеф ЦИА је прво био у Кијеву па је онда комуницирао са Наришкином. Тако то функционише у свету великих сила. А на крају ће доћи нека Јалта“, верује Рељић.