Три реченице које су изговорили кошаркаши Србије током Мундобаскета најбоље осликавају каква атмосфера влада у тиму, како су ствари постављене и одакле долази енергија која их је довела до финала Мундобаскета.
„Сви за једног, један за сви“, постулат је који је поставио селектор Светислав Пешић, јесте то помало излизана фраза која је кроз године губила смисао, али у случају Србије она има своје право значење.
Није то деловало могуће, данашње време опште индивидуализације у свим сферама, почевши од основне, породичне и личне, преко пословних и друштвених, неминовно је захватило и спорт, на штету његових колективних облика.
Видимо то и на Мундобаскету према односу публике, она више не навија за репрезентације, она навија за играче, а све је последица НБА лиге, америчког маркетиншког производа који жели да креира звезде, популарне личности чији ликови и дела генеришу новац.
Они су славни, популарни, вољени, богати, они јесу инспирација новим генерацијама да се баве спортом, али је она окренута на другу страну, на страну поменутих карактеристика толико важних у модерном времену.
Али, то није основа свега. Нити новац, нити индивидуална слава, ништа од тога. Свако дете које креће да се бави кошарком, заправо било којим спортом, улази у то из забаве, из радозналости, из жеље за дружењем са онима који деле исто интересовање.
„Ја сам срећан што сам овде, мајке ми“, рекао је капитен Богдан Богдановић на првој конференцији за медије по окупљању, наводећи да му је управо дружење са саиграчима основни мотив за долазак у репрезентацију.
Без тог основног, детињег осећаја, без инспирације која се своди на основне и приземне идеје заједништва, не може се ништа, а све је то заједно створило братску хемију у екипи која нема своје највеће звезде, али има све остало, има душу, срце, емоцију, љубав за ближњег свог и заједништво које ствара братски однос за сва времена.
А са тиме је све могуће, видимо и сами, српски тим је у финалу Мундобаскета, претходно је обезбедио и директан пласман на Олимпијске игре и дао је задатак свима нама – да будемо браћа, да се поштујемо, да бринемо једни о другима, да гајимо дух заједништва и да знамо да нам као таквима границе неће постојати.
Показали су нам то изабраници селектора Пешића и пред њима је највећа награда, прилика да освоје свет!