Осим великог формата и награда у Паризу ништа друго не повезује ова два дела, каже за Спутњик рестауратор Александар Цвијетиновић и додаје да је слика Марка Мурата много захтевнија за конзервацију због структуре и нивоа оштећења.
Слика је доста страдала током два светска рата и неколико пута је рестаурирана и сада је опет пред конзерваторима Народног музеја захтеван и дуготрајан процес конзервације и рестаурације.
„Последња рестаурација рађена је пре десетак година. Бојени слој се љуспао скоро по целој површини и постојала је тенденција да отпадне са платненог носиоца. Претходне колеге су урадиле превентивно фиксирање тих делова, а ми смо пре две године кренули са комплетном конзервацијом и рестаурацијом“, наводи Цвијетиновић.
Рестауратори у лежећем положају
Први задатак им је био да спрече даљу деградацију и љуспање бојених слојева:
„Урадили смо комплетну консолидацију бојених слојева и подлоге, након чега је уследио процес чишћења слике и делимично уклањање старих преслика и ретуша. Ова фаза рада захтевала је највише времена и промишљања које је подразумевало консултацију са другим колегама и стручњацима из научних области. Када имате велики формат све је много компликованије – приступ средини слике, манипулисање сликом. Приликом рада, за потребе манипулације и окретања дела, користе се специјализовани ваљци који се праве наменски за сваку слику. Свака та процедура захтева велики број конзерватора и техничара. Поред вертикалне скеле користимо и клизну хоризонталну скелу као врсту моста помоћу које имамо приступ централним деловима слике. Током одређених фаза извођење појединих поступака се ради и у лежећем положају“.
Рестауратор Народног музеја Александар Цвијетиновић над уметничким делом „Улазак (Долазак) цара Душана у Дубровник“ српског сликара Марка Мурата
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Конзервацији претходе опсежне анализе свих структуралних делова бојених слојева, подлоге, платна као и детаљна фотодокументација која подразумева фотографисање у видљивом делу спектра, инфрацрвеном и ултравиолетном делу спектра, а по потреби се израђује снимак рендгеном што је било неопходно у случају Муратове слике.
Долазак моћног владара у Дуборвник
Још током студија Марко Мурат је желео да наслика велику историјску композицију која би приказала долазак моћног српског средњовековног владара у град Дубровник са жељом да укаже на тежњу Срба и Хрвата за ослобођење Дубровника, који је у то време био под влашћу Аустроугарске.Према Муратовом уметничком виђењу, то ослобођење могао би да изведе управо неки нови Душан.
Позив да излаже у српском павиљону Светске изложбе у Паризу Марку Мурату је дошао као поручен и он је све до завршетка рада на слици, због прикупљања грађе и израде скица, често путовао у Дубровник.
Слику је завршио и пре одласка у Париз кратко време је изложио у свечаној сали тадашње Прве мушке гимназије у Београду. У Паризу је примљена с похвалама – краљ Милан Обреновић јавно је похвалио аутора и његово дело за које је освојио бронзану медаљу, док је Паја Јовановић за слику „Крунисање цара Душана“ добио златну.
Мурат је приказао тренутак приспећа царских галија у дубровачку луку и свечани дочек који је дубровачки кнез уприличио српском владару. По обичају за такве прилике, дубровачки заставник је у знак добродошлице до земље спустио бели барјак с ликом светог Влаха, заштитника града Дубровника. У даљини се видео обрис градског утврђења и брда према Цавтату.
Достојанствен и моћан став цара Душана превладава сликом. Он је у пратњи царице Јелене и сина Уроша, у руци држи мач и корача испод свиленог балдахина који носе четири дубровачка властелина. Поред балдахина је група девојчица која по царевом путу просипа миришљаво цвеће, кадуљу, смиље, рузмарин, лаванду...
По повратку с изложбе требалоје да је откупи Народни музеј, али се то није десило па је уметник одлучио да је поклони краљу Александру Обреновићу, јер је желео да, како је забележио на једном месту, „краљ српски кад год прође поред те слике сети се Дубровника који чека ослобођење”.
Специјални ваљак на који се уметничко дело намотава, окренуто лицем на горе да би се избегла оштећења, за сваку слику се израђује посебно
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Судбина слике током рата
Крајем Првог светског рата аустријске власти однеле су слику са собом приликом повлачења из Београда.
Убрзо се дознало да се налази негде у Мађарској и, залагањем тадашње владе Краљевине СХС, враћенаје 1922. године у Београд и смештена у зграду Новог двора.
Слика је претрпела извесна оштећења па је из Дубровника био позван сам аутор да уради неопходне поправке, и то пред важну посету краља Александра и краљице Марије Карађорђевић Дубровнику.
„То је била пракса – да док је уметник жив он рестаурира слику. Тако да је МаркоМурат био њен први рестауратор. Пошто је слика била исечена додао је нове платнене траке како би могао поново да је затегне на слепи рам. На деловима где је слика била криво исечена сам аутор је досликао недостајуће делове.Те траке су саставни део уметникове рестаурације, с тога смо из етичких разлога одлучили да их сачувамо. Њихово стање је било веома лоше, лепак којим су траке биле залепљене је временом попустио, платно је било трошно и исцепано, тако да је била неопходна њихова консолидација“, каже Цвијетиновић.
Погођен начином на који су се опходили према његовом делу у које је излио сав свој уметнички, духовни и национални осећај, Мурат је, према речима вишег кустоса Народног музеја Петра Петровића, након конзервације и рестаурације поред свог потписа у доњем десном углу дописао: Post barbarum invasionem ab auctore restauratum a. s. 1922 (После инвазије варвара рестаурирано од аутора 1922. године).
Тај запис стајао је на том месту све до пролећа 1941. кад су стручњаци Народног музеја (тада Музеја кнеза Павла) премазали дописане речи плашећи се могуће одмазде окупатора.
Међутим, Цвијетиновић каже да чак ни рендгеном нису успели да пронађу остатке тог записа, што значи да је он физички уклоњен.
Мурат је приказао тренутак приспећа царских галија у дубровачку луку
© Sputnik / Лола Ђорђевић
„Дело је у више наврата подвргнуто конзерваторско-рестаураторским третманима , чији тачан број не знамо. Детаљним физичко-хемијским анализама утврдили смо више врста ретуша и преслика који потичу из различитих периода“, каже конзерватор-рестауратор Магдалена Дробњаковић, која заједно са Цвијетиновићем, Иваном Ивановић и Тијаном Кнежевић ради на рестаурацији.
Наши саговорници очекују да ће им за извођење преосталих конзерваторско-рестаураторских процеса требати више од годину дана.
До Другог светског рата слика је била смештена у згради Новог двора, да би по окончању рата била предата Народном музеју Србије где је последњи пут изложена пре његове реконструкције.
„После конзерваторских радова очекујемо 'новог Мурата' који ће добити ново светло“, истиче Александар Цвијетиновић.