Како је Дуле Савић постао Мик Џегер српског фудбала

Уз мноштво анегдота из блиставе каријере славни центарфор "Црвене Звезде" Душан Савић испричао је вечерас на промоцији књиге „Дуле Савић“ Александра Апостоловског колико му је значило када је са својим тимом после 20 година победио „Хајдук“ из Сплита 10. априла 1977. године:

Десет година касније га је Савић срео и питао га: Шта ти би, могао си да изгубиш главу? Одговорио му је: Ми за Звезду не жалимо главу.

Поредећи победу над „Арсеналом“ на стадиону „Хајбери“ 1978. и чувени гол који је послужио као инспирација за документарни филм „Дуле Савић: а у Лондону – мук“ са победом у Сплиту, Савић је истакао да му подједнако значе.

„Ја имам два сина и обојицу волим максимално, подједнако. Исто је и са тим победама“, рекао је Савић за Спутњик и признао да му срце и душа увек задрхте када говори о Звезди.

Савић се присетио када је као клинац пратио Светско првенство у Чилеу 1962. године:

Дуго је наш славни фудбалер одбијао, упркос убеђивањима пријатеља и породице, да своје успомене уобличи у књигу:

„Нисам сматрао да је потребно да се о мени пише, међутим преломио сам 2009. године у Њу Џерзију, где сам био гост свог колеге Владислава Богићевића Блекија. Седели смо и причали о Звезди . Видео сам да је он скоро све заборавио. Догађаји у Америци су полако поништавали сва сећања из нашег времена. Хтео сам овом књигом да отргнем од заборава време које је било фудбалски фантастично и неке догађаје који су важни не само мени, већ за југословенски фудбал и 'Црвену звезду', да захвалим људима због којих сам постао ово што јесам, као фудбалер и човек“.

Апостоловски, колумниста и уредник листа „Политика“, истакао је да је књигом желео да покаже какав је био фудбал и живот некада и са посетиоцима Сајма књига поделио неколико тајни о Дулету Савићу:

„Њега је чувени норвешки експерт за Хладни рат желео да убије. Изучавао је односе између Вашингтона и Москве у доба Брежњева и осталих момака, али му је остао неостварен сан како да укока Дулета Савића. Наиме он је био прилично неурачунљив навијач Арсенала, а Дуле Савић их је средио на Хајберију својим чувеним голом у последњим минутама и тај професор, који је предавао и на Јејлу и Харварду, имао намеру да или распори Дулета или да га баци у Темзу. Дуле је замало страдао, али су све решили у Београду уз љуте папричице, печење и француско вино“.

Апостоловски је испричао и зашто је прихватио да пише књигу о Савићу:

„Дуле Савић је необичан феномен, покретни билборд Владимира Путина који је постао поп икона и то по свим правилима вашингтонских и енглеских спин доктора. Како је он постао Мик Џегер српског фудбала? Кроз Мика Џегера протичу кокаин и виски, а кроз њега убска крв, козја сурутка и француска вина“.

Поменуо је Апостоловски и да је Дулета Савића лично Томислав Илић, легендарни тренер „Хајдука“, звао да пређе у сплитски тим, а да „Црвена звезда“ добије Славишу Жунгула и поприлилно новца, али „Савић никада није желео да напусти Маракану као заточеник правила да фудбалери до 28. године не могу да напуштају Југославију како би одржавали ред и мир у друштву“.

Још једна тајна Душана Савића јесте, испричао је Апостоловски насмејавши све у сали, да хоће од Руса да позајми С-500, а пристао би и на С-300:

„Идеја му је да постави ракетни штит око Уба јер мисли да је Уб центар света и да кроз Уб пролази Земљина оса и да се свет окреће око Уба. Он би поставио ракетни штит где се пеку прасићи из два разлога – да би коначно доказао да је највећи русофил од свих на Убу и да његови другари Бронза и Струја не би цепкали прасеће месо док се потпуно не испече. Док сам писао књигу, он је заиста добијао мајце са Путиновом сликом и Русије“.

Апостоловски је оценио да су „данашњи фудбалери робови крупног капитала, фиктивних зализаних менаџера чија имена нико не зна, једна нога им је власништво породице, друга нога мистичног инвестиционог фонда и да ко зна у који клуб ће отићи“:

„Могао је и Дуле да отперја у арапски свет, у пустиње орјента, и огребе се за добру лову неког од шејкова, али остао је овде и забавља своје пријатеље и јавност својим несташлуцима, али шта год да уради и колико се ја са тим не слагао, он има алиби за све – једноставно зато што се зове Душан Савић“.

Толику популарност, додао је Апостоловски, нема ниједан српски фудбалер:

„Душан признаје да није најбољи играч ни у својој генерацији. То је његов кум, побратим и пријатељ Владимир Петровић Пижон, али он свакако јесте најпопуларнији“.

Професор Филолошког факултета и рецезент књиге Мило Ломпар је приметио да је аутор Александар Апостоловски показао специфичну и доследну симпатију за свог јунака, a у извесном смислу је то контрастирао са појединим ироничним или понекад хуморним односом према теми или њему:

Књига је опремљена, истакао је Ломпар, богатим документарним материјалом:

„Има јако много фотографија из раног периода живота јунака ове књиге. Упознајемо једну варош у Србији која је веома значајна за историју Србије – Уб. Ту се налазе, у подсећању, двојица првих филозофа у читавој српској модерној филозофији. То су Божа Кнежевић и Бранислав Петронијевић. Дакле, суочени смо са једном врстом израстања свести о посебности и квалитетима места која смо, у овој наглој окренутостима ка средиштима фудбалског живота, понекад склони да заборавимо“.

Имамо и много података о послератној спортској култури и начину на који се поимао свет:

„Одлазимо далеко од појединачне спортске зачаурености и ширимо начин посматрања ствари на друштво унутар кога настаје један начин живота, а он даје биографију посебног јунака. Тај јунак нам се приказује у више односа и догађаја везаним за локалну средину, за спортско такмичење и нешто што данас није тако често, а обележава спортисте његовог времена, а то је једна врста осећања поштовања према својим тренерима, оним који нису међу најславнијим, а за њега су важни у формативном смислу. Упознајемо и позоришни и новинарски свет тога времена, кафански живот, стварност која обележава његов живот, догађаје из фудбалског живота у знаку Црвене звезде и систем вредности који данас делује архаично“.