Дуле Савић: Срби и Руси на страни Бога, а Бог увек побеђује - западни џемпер се пара /видео/

Овако легендарни фудбалер Душан Савић за Спутњик објашњава зашто верује да ће Србија одолети свим искушењима и све снажнијим притисцима. Уверен да то време долази, сигуран је да ћемо много тога и ми видети за нашег живота.

Да је реч о ретком спотском феномену сведочи и чињеница да – иако су прошле деценије откада је окачио копачке о клин, интересовање за њега не престаје, као ни љубав оних многобројних навијача који су му годинама на пуним стадионима скандирали име. То што га нема много у медијима не утиче на то да га и даље заустављају на улици да би га поздравили и сликали се са њим, нити да га с пажњом слушају кад говори, не само о фудалу и Звезди. Једноставно, Дуле Савић се не заборавља, као што се не заборавља ни оно што је учинио за југословенски и српски фудбал.

Његова животна и спортска прича недавно је смештена у књигу једноставног наслова „Дуле Савић“ као и у документарни филм „Дуле Савић: а у Лондону мук“ чија је премијера заказана за 31. јануар у Београду.

А та јединствена шампионска повест почела је на Убу, у Џајином дворишту у коме је са братом близанцем и другарима играо лопте.

„Све почиње у том дворишту, касније у Јединству из Уба у коме сам чак шест месеци играо за први тим, иако сам имао само 16 година. Ту сам маштао да једног дана заиграм у Звезди“, сећа се Дуле.

Ти први ударци са убске Блатуше винули су га до звезда и највећих стадиона на којима је иза његових фудбалских бравура најчешће остајао – мук.

„Ту, на Блатуши смо нас тројица маштали да једног дана заиграмо у Звезди, а преостала тројица – у Партизану. И тако то бог намести да имамо дерби свакога дана, Звезда – Партизан. И никад се нисмо ни наљутили један на другог а камоли побили, иако смо се у том малом дворишту жестоко фудбалски тукли за победу. Са овом тројицом Партизановаца сам први пут заиграо заједно на истој страни кад смо почели да играмо за Јединство. Било је то за нас клинце предивно време које данас не бих дао низашта на свету. Објашњавао сам то и мојој деци оном чувеном реченицом – нисмо имали ништа, а имали смо све. Многима из данашњих генерација није јасно шта то значи, али је управо било тако. Имали смо лопту, двориште и слободу.“

Сећа се Дуле и првог фудбала, правог, енглеског, који му је донео деда железничар са пута из Енглеске...

„Био је то после лопте први прави фудбал, бели, кожни. Брат и ја смо га чували у витрини као трофеј, нисмо дали да падне на под да се случајно не испрља или огребе. Док се после годину дана наваљивања наших другова да играмо фудбал са лоптом из Енглеске, тај наш фудбал после једног шута није набо на једну џенерику и пробушио. Сећам се да смо сви плакали као киша... Али, ето, можда сам захваљујући баш том фудбалу из Енглесаке после постао играч.“

Можда Енглези Душановом деди никада не би продали тај фудбал да су знали шта ће им урадити годинама касније у сред Лондона у утакмици против Арсенала... Можда је случајност била и то шту су

Звездине легенде Рајко Митић и Александар Обрадовић једнога дана грешком позвонили на врата Савића тражећи Драгана Џајића. Можда јесте, али Душан у случајности не верује.

„У то време видети на вратима двојицу великана који су стварали Звезду било је једно мало чудо. То је као када би данас неки клинац отворио врата и угледао Месија и Роналда. И да Аца каже „је ли, мали, где је Џаја“ и да мало и опсује успут. Мој брат је обавестио Џају да га траже, а ја сам их одвео до његовог стана и био са њима пет, шест минута. После тога смо нас двојица били главни на Убу јер се причало како су они промашили страну а ми – спасили Џају“.

Те аутограме, потписе на папирићима које је тада као деветогодишњи дечак добио од фудбалских легенди - чува и данас.

У одрастању будућег Звездиног центарфора важну улогу је, поред „најбољег левог крила света“ играо још један Џајић, Крстивоје, Џајин отац који је своју огромну љубав према Русији заувек пренео и на свог младог комшију.

„Крстивоје нам је причао да нема Руса испод два метра и срећом да је тада, док је причао, пао мрак јер би било да су високи три метра. Причао је и да су у Москви булевари широки толико да на њих могу да слећу авиони. Знате, кад сте млади и кад поштујете неког и слушате га пажљиво, онда заволите и то што вам прича. А Крстивоје је то тако причао да је поред њега било немогуће не заволети Русе. Он никада нигде није путовао даље од Ваљева, није га то интересовало. Међутим, када је 70-их година Југославија играла утакмицу са Совјетским савезом, Џаја је повео оца да му покаже Русију, да му испуни сан. И ми смо сви жељно ишчекивали његов повратак да нам прича утиске из Русије. И онда ту, у дворишту, испод једне липе, слушали смо отворених уста о томе како тамо жито по три пута рађа, а јабуке пет пута. И да је Русија толика да је у њој стално дан, да је метро тако чист да можеш да једеш са пода... И било је логично да заволимо Русију.“

На питање да ли је то што данас носи мајице са ликом Владимира Путина заправо давнашња заслуга Крстивоја Џајића одговара потврдно и додаје да то нису само мајице са Путиновим ликом него и значка „З“ коју качи на ревер.

„Кад сам пре нешто више од годину дана био са Звездом у Монаку, па у Манчестер Ситију и не знам где све, ја сам тамо носио све те мајице. Људи су ме гледали збуњено, као да ме питају како то ја у сред Француске тако, а ја одмах скочим и питам „шта је?“, блокирам их, а они само кажу „ништа, извините“. То је, дакле, остало и временом се само увећавало, та љубав према Русији која ће трајати док сам жив.“

(Цео интервју са Душаном Савићем погледајте у видео прилогу)