У Русији је недавно објављено ново издање билингвалне Антологије српске поезије 20. и 21. века, коју је приредио Сергеј Главјук. У антологији су се нашли стихови више од 80 песника који су писали и пишу на српском језику, међу којима су, поред аутора из Србије, и песници из бивших југословенских република и дијаспоре.
„Ова антологија је део едиције 'Словенска поезија 20. и 21. века', коју чини 10 томова поезије словенских народа, односно десет земаља, међу којима су и Бугарска, Македонија, Белорусија, Пољска, Чешка, Хрватска и друге. Када је реч о српској поезији, то је јединствени том. Трудио сам се да представим песнике који су стварали од послератног времена, од пре седамдесетак година, до данас. Ранији песници су превођени у Русији, али почев од ратова у бившој Југославији, везе су биле прекинуте и нико се тиме није бавио“, каже Сергеј Главјук.
Према његовим речима, у антологији су заступљени сви песници који пишу на српском језику, како они који су живели и стварали у Србији, тако и аутори из Црне Горе, Републике Српске, али и европских земаља, Америке, Канаде.
У књизи су се нашли стихови песника попут Стевана Раичковића, Миодрага Павловића, Бранка Миљковића, Добрице Ерића, Десанке Максимовић, Радомира Андрића, Адама Пуслојића, Матије Бећковића, Злате Коцић и многих других.
„Моје прво издање српске антологије било је у оквиру Антологије југословенске поезије, током седамдесетих година, и тамо је десетак српских песника, а овде их је више од осамдесет. Имао сам неколико консултаната у Србији, познатих песника, као и неколико стручњака из Русије. Наравно, ослањао сам се и на сопствене критеријуме, односно познавање поезије. Избор је био веома строг“, напомиње Главјук.
Све песме су објављене у српском оригиналу и руском преводу, тако да су читаоци у могућности, да упореде текстове и да, чак и ако не говоре српски, осете ритмику и динамику оригиналних стихова.
Стихови који одјекују попут труба и хорни
Највећи изазов за преводиоца поезије са сродног језика, како каже Андреј Главјук, јесу међујезички хомоними, односно речи које звуче веома слично, али имају различита, понекад потпуно супротна значења.
„Српски је мало тврђи од руског. У српском је мање вокала, више је тврдих сугласника. У руском има више самогласника. Када је реч о звучању српског језика, упоредио бих га с неким дувачким лименим инструментима, с трубом, тромбоном, хорном“, каже Главјук.
Руски песник и преводилац каже да српску поезију проучава више од 20 година. Упоређујући стихове српских песника са стиховима аутора других словенских култура, Главјук истиче да је српска поезија јединствена превасходно по тематици.
„Постоје, наравно, одређене карактеристике, не само у поезији, него на нивоу читавих националних књижевности. Ако упоредимо, рецимо пољску и српску, чешку и бугарску, видљиве су различите мелодије, различите конструкције. Иако сви Словени имају много тога заједничког, постоје, наравно, и разлике. Када је реч о српској књижевности, као прво, преовладавају херојске теме, услед борбе за слободу против Турака, али и због историјског положаја. Читав 20. век је био буран, Србија је све време у стању некаквог притиска, тако да су те херојске теме, посебно косовске, стално присутне. Срби, такође, чувају традицију, мада има и авангардних и модернистичких тенденција, као код Васка Попе или других. Ако се српска поезија упореди, рецимо, с пољском поезијом, видимо да у овој другој има много више авангарде у последњих педесетак година, без римовања, она је врло апстрактна. А Срби су верни традицији и својој култури, што је, према мом мишљењу, веома исправно“, наглашава Главјук.
Велики песници се рађају у тешким временима
Наш саговорник истиче да, без обзира на то што је савремени човек заокупљен технологијом, интернетом, телевизијом, живи брзо и навикао је на потрошачки однос према животу, поезија и даље има своје читаоце.
„Када човек има проблеме, када се лоше осећа, поезија је одличан лек, може да га спасе. То је попут чистог ваздуха за болесног од астме. Човек има потребу да се духовно испуни када је у тешким ситуацијама, а то и јесте главна улога поезије. Она никада није ни имала много читалаца, осим можда у совјетско време, када су били огромни тиражи и када су се пунили стадиони, али то се може објаснити чињеницом да није било информација, па је сама поезија била својеврсна информација. Било је много забрањених тема, па су се људи надали да би нешто од тога могли да чују. Поезија се потом повукла, али тако је било у свим временима. Ипак, сећамо се и Алкеја, и Сапфо, и древних песника“, каже Главјук.
Он примећује да се „велики песници рађају у тешким временима“.
„Не сећам се ниједног песника који је писао о томе да живи у срећним временима, сви се жале, од антике до наших дана. Када је реч о нашем времену, оно што нуди авангардна, модерна поезија, без риме, без ритма, а тако данас цела западна Европа пише, то је нешто што може да уради и вештачка интелигенција. Када је реч о класичној поезији, с римом, ритмом, мелодијом, то је за вештачку интелигенцију недокучиво. А ту, наравно, нема ни осећања јер вештачка интелигенција не може да их пренесе. Осећања су главна компонента поетске музике, која даје смисао речима“, закључује наш саговорник.