Постоји, хајде и сценарио у ком би се Србија могла провући кроз иглене уши и проћи у наредну фазу такмичења на Европском првенству чак и бодом против Данске, дали су Италијани, херојски избореним ремијем против Хрватске ту другу шансу српском тиму да не мора по сваку цену да јури победу.
Има Србија опцију да буде зихерашка, да чека реми и као једна од четири најбоље трећепласиране екипе из групне фазе оде у осмину финала.
За то јој треба да Енглеска победи Словенију са два гола разлике, да Турска буде боља од Чепке, а да Португалија не изгуби од Грузије.
Све, мање-више, реално, али је, чини се, дошао тренутак када Србија мора сама себи да докаже да је вредна проласка даље и да победом над Данском коначно скине терет са леђа тима који не зна за тријумф, ево већ два узастопна велика такмичења.
Питање је – како доћи до тога?
И даље је селектор изразито логореичан на конференцијама за медије, има елена да објашњава ствари, више него када је наишао на питање навијача на које је одговорио да „пита играче јер не игра он“, заборављајући да је он командант параде, селектор, прва харизматска личност целе експедиције, главнокомандујући и најодговорнији.
О многим стварима је говорио, али не и о идејама за дуел са Данском. И не треба, кажу Данци да знају како ће Србија играти, али да ли Србија зна?
У досадашњем току такмичења нема позитивног одговора на то питање, превише је ту било нервозе, панике, неразумевања, грешака, рупа, срећом најмање у досад најпроблематичнијој зони екипе, у одбрани, где је селектор успео да пронађе решење и да заменом места Вељковићу и Миленковићу добије прави баланс и на томе му треба одати признање.
Али, све остало је више него проблематично и може бити још горе у дуелу са Данском, екипом која има тенденцију да притиска последњу линију одбране више него што је то случај са Енглезима или Словенцима, а то значи и краће време за реакцију дефанзивног тројца који је у претходним дуелима провео са лоптом више него остатак екипе заједно.
Дакле, ризично би било препустити Вељковића, Миленковића и Павловића на милост и немилост ривала – а сада је питање ко би ту могао да помогне?
Јавља се прво логично име, Немање Гудеља, јединог правог дефанзивног везисте који се после лошег полувремена против Енглеске, заборављања Белингема код јединог гола на утакмици, није враћао у игру јер је за то време добио и жути картон, као друга опција ту је Иван Илић, момак који је често остављао самог Андрију Живковића на десном боку, а трећа је Саша Лукић коме и даље улога у тиму није дефинисана.
Можда је решење и Немања Максимовић, играч са великим радијусом кретања који би могао да тражи рупе у високом блоку Данаца и да се понуди као решење за изношење лопте, али њега на Европском првенству досад није било.
Од те четворке Стојковић ће морати да изабере двојицу централних везиста, чини се да на левом боку више нема дилема и да ће после повреде Филипа Костића и катастрофе Мијата Гаћиновића против Словеније Филип Младеновић остати на терену док буде могао да хода, а идеја да на то место пошаље офанзивно крило Вељка Бирманчевића не би смела ни да буде на талону.
Чини се ни да он оде на десни бок као замена за Андрију Живковића јер је капитен ПАОК једна од најсигурнијих шрафова у тиму и вероватно играч који је показао највиши ниво креације, што довољно говори о учинку његових колега.
Да ли Бирмачевића послати у централни део везног реда да напада дубину? Да ли поново оставити Душана Тадића на клупи и пробати са Лазаром Самарџићем који је против Словеније показао довољно куражи? Да ли поново ризиковати са вољним моментом Сергеја Милинковић-Савића? Да ли покушати са два нападача па да нема ко да им дотури лопту? Да ли гледати како се Александар Митровић пати у дуелима са два штопера? Или како немоћно гледа у Душана Влаховића који шири руке чим их претходно спусти? Да ли веровати да ће Лука Јовић бити Лука Јовић као против Словеније, а не као против Енглеске?
Једно је сигурно, одбрана Данске је најрањивија, спора је, времешна и вреди је напасти, али опет и бити опрезан јер ће и наша одбрана бити под притиском. Да ли Србија може да буде активна на обе стране терена, а опет компактна и да не оставља рупе између линија како то пречесто уме?
Из толико питања са да ли враћамо се на питање како, а одговор на то може да пружи само селектор, правилним избором правилних начина за коришћење адута које има, уз максимално поштовање за квалитете ривала јер Србија није фаворит одавно, ни против кога, иако често умемо да се занесемо у таквим мислима.
Селектор не сме и зато од 21.00 сви желимо да видимо да уме да одговори на питање „како ћемо, Драгане?“