Ово за Спутњик прича Анте Дадић.
Са јединим живим борцем Прве пролетерске бригаде разговарали смо у новембру прошле године, непосредно пред његов стоти рођендан.
Живи сам, у селу надомак Београда.
Млади жилави Далматинац, непријатељу се супротставио првог дана окупације:
„У мој Каштел Сућурац поред Сплита на тенковима су ушли Италијани. На првом је војник дигао руку у фашистички поздрав. Скривени иза зида, бацали смо камење на њих. Прошли смо некажњено, али после десет дана, на дан оснивања фашистичке творевине НДХ, био је 10 април 41. године, дође полиција усташка, и покупи нас“.
Сањао је о слободној територији, Динари.
Анте Дадић учесник је 4. и 5. офанзиве. Преживео је чувену Битку на Неретви, борбе у долини ове реке 1943. биле су битка за спасавање више од 4000 рањеника.
„Неко без ноге, некоме је метак прошао кроз оба колена. Моја бригада је била уз рањенике у најгоре време, да их заштити. Колона је била седам, осам километара. И стало се, две ноћи и два дана. Ту је једини правац био да прођу рањеници. Једно јутро, покрет! Јао, свануло и болесницима и нама. Пређемо Неретву код Јабланице. Кад смо прешли, страшно! Прича се да су вашке бачене из ваздуха“.
Још већа пошаст био је тифус.
„Преживео сам неки облик болести. Извукао се, али страшне слике умирања остале су. Посебно је било страшно кад од тифуса оболи жена“.
После битке на Сутјесци, већ се осетио мирис слободе. Фронт се окренуо ка западу, у завршним операцијама, Анте је, каже, имао срећу, да буде у јединици која је обезбеђивала Врховни штаб.
„Да се није то десило, можда не би био жив. Код Ријеке је погинуло 1200 партизана. А онда је дошао 9. мај и слобода! Сванула слобода за целу Европу!“.
Знамење у Дадићевој кући
© Sputnik / Сенка Милош
Погледајте и: