Спутњикова Орбита културе угостила је академика и песника Матију Бећковића поводом његове нове збирке песама ,,Нигде никог, немамо куд".
Како сам Бећковић објашњава, уводна песма представља „скромни инвентар“ наше данашњице. ,,Носорог" бележи све оно што се дешава у свету, али и оно што се тек припрема или је већ утихло, стварајући осећај дехуманизације и губитка колективних вредности.
То је неко полувреме, неко време које није време, истиче песник у емисији коју води Дејана Вуковић, уредник Спутњикове "Орбите културе".
Нова збирка наставља серију портрета људи из Бећковићевог живота – пријатеља, непознатих људи, али и ликова из историје и митологије. Сви они, како песник истиче, имају једнаку вредност, од жене која је пред стрељање тражила дуплу иглу да закачи сукњу, па до других, малих али великих јунака.
Бећковић бележи и хероје савременог живота, као што су спортске фигуре, укључујући песму инспирисану Новаком Ђоковићем. Као што сам песник објашњава, реч је не толико о спортисти, колико о инкарнацији људских идеала.
Језик као живи извор
Језик је за Бећковића једини трајни извор културе и поезије. Немамо, каже песник, ни у једној архиви, ни у једном музеју, ни у једној библиотеци оно што имамо у језику. Ниједна реч није случајно рођена и свака би могла да се стави под заштиту државе као културни споменик.
Савремени свет, по његовом мишљењу, све више угрожава језичку традицију, доводећи до унификације и губитка смисла. Али поезија, додаје он, враћа речи живот:
Сви примете и обрадују се. И сви разумеју, иако никада нису пре чули.
„Усамљен се крећи као носорог. Задах мржње, бестиђе и бесуђе, ментални бескућници, боеми увлаке, режимски барбарогенији, охоли завидљивци, разбарушене 'одаџије, вагабунди и цинкароши, ексцентрични полтрони, независни плаћеници. Усамљен се крећи као носорог".
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Поезија, како објашњава Бећковић, сабија миленијуме у тачку и чува истину, живот и културу људи кроз време.
Тамо далеко
Књига се завршава песмом „Тамо далеко“, у којој Бећковић повезује прошлост, садашњост и вечност. Ликови историје и савремености сусрећу се у метафоричком простору:
Тамо далеко, далеко од свега… све ће нам се вратити. Сад ће нам врата бити отворена, ту ћу ја стићи и постати цео, негасиве искре, невидљиви део.
Песник истиче да поезија омогућава да се кроз речи сачува смисао живота и духовни континуитет, преносећи људске вредности и сећања на будуће генерације. Кад постоји читаоц који осећа реч, та песма није више само песникова, већ постаје део живота оног који је прима, закључује Бећковић.