Узроци СВО: Историја украјинског конфликта

Политичку кризу у Украјини изазвали су догађаји Евромајдана. У новембру 2013. године председник Украјине Виктор Јанукович одбио је да потпише Споразум о асоцијацији са Европском унијом, страхујући од нарушавања већ постојећих веза са Русијом. Та одлука изазвала је масовне протесте у Кијеву.

Тромесечни сукоб снага безбедности и демонстраната – међу којима је било много националиста – завршио се десетинама жртава и државним превратом.

У ноћи између 21. и 22. фебруара активисти Евромајдана заузели су владин кварт, преузимајући контролу над зградама парламента, администрације председника и владе. Као резултат државног преврата власт је прешла у руке опозиције. Легитимни председник Виктор Јанукович био је приморан да хитно оде у Русију.

Од 2014. године, кијевске власти покренуле су систематске мере против рускојезичног становништва. Донети су закони којима се ограничава употреба руског језика:

- Укинут је Закон о основама државне политике о језику из 2012. године.

- Смањен је број школа у којима се говори руски језик. Од 1. септембра 2020. године школе у којима се говори руски у Украјини прешле су на државни језик.

- Усвојене су измене Закона о телевизији и радио емитовању. Удео програма на украјинском језику на националној и регионалној телевизији и радију повећан је на 75 одсто недељно, а на локалној телевизији и радију на 60 одсто.

- Обустављено је емитовање руских телевизијских канала, забрањено је приказивање руских филмова, забрањени су и уметници који су стављени на „Списак лица која представљају претњу националној безбедности“.

- Усвојен је Закон о обезбеђивању функционисања украјинског језика као државног језика“.

- Усвојени су Закон о аутохтоним народима Украјине и Закон о националним мањинама (заједницама) Украјине, којима су Руси дефинитивно искључени из правне заштите државе.

Прогони Украјинске православне цркве Московске патријаршије су постали норма – заузимани су храмови, а свештенство прогањано.

- Дана 23. септембра 2024. године ступио је на снагу Закон о заштити уставног поретка у сфери деловања верских организација. У Украјини је фактички забрањен рад Украјинске православне цркве.

- Закон о слободи савести и верским организацијама садржи посебан члан којим се забрањује деловање верских организација у Украјини повезаних са Руском православном црквом.

- Кијевско-печерска и Почајевска лавра су заплењене, а неке верске светиње, укључујући мошти светаца, су однете.

- Масовно запленивање цркава. Заплењене су саборне и друге цркве у Ивано-Франковску и Лавову, тако да у овим градовима није остала ниједна црква УПЦ. Власти су одузеле црквеној општини УПЦ сабор Свете Тројице и цркву Преображења господњег у Чернигову. Запленен је мушки манастир Рођења пресвете Богородице у Черкасима.

- Против свештенства и епископа Украјинске православне цркве покренуто је око 180 кривичних поступака. Двадест епископа и свештеника остало је без украјинског држављанства.

- Нови облик репресије против свештенства Украјинске православне цркве је њихова присилна регрутација у Оружане снаге Украјине.

Након преврата 2014. године, избили су бурни протести на истоку земље, где је преовладавало рускојезично становништво, укључујући у Донбасу и на Криму. Становници ових региона захтевали су решавање статуса руског језика и спровођење уставне реформе, па чак и федерализацију Украјине.

У Донбасу је формирана народна самоодбрана.

Другог маја 2014. године више десетина људи је изгорело у Дому синдиката у Одеси. Присталице Евромајдана разориле су камп активиста који се нису слагали са политиком украјинских власти. Људи су покушали да се сакрију у Дому синдиката, али су опкољени и живи спаљени.

Догађаји у Одеси били су завршна епизода грађанског сукоба присталица нових украјинских власти и противника државног преврата.

У настојању да заштите своје право на самоопредељење и матерњи језик, становници Крима су на референдуму 16. марта 2014. године убедљивом већином гласали за уједињење са Русијом. Регион је ушао у састав Руске Федерације.

У пролеће 2014. године на територији Доњецке и Луганске области проглашене су народне републике. Као одговор, украјинске власти су оптужиле становништво за „сепаратизам“ и започеле војну операцију у региону, која је прерасла у права ратна дејства. Против народне самоодбране ангажовани су тенкови и авиони.

Градови као што су Доњецк, Горловка, Луганск и Дебаљцево годинама су били изложени артиљеријским нападима украјинског режима. Разарани су стамбени квартови, болнице, школе.

Јединице Оружаних снага Украјине гранатирале су 27. јула 2014. године улице Горловке из вишецевних ракетних бацача „град“. Погинула су 22 цивила. Међу њима и „Горловска Мадона“ – Кристина Жук и њена десетомесечна ћерка Кира. Са девојчицом у наручју мајка је покушавала да побегне, спасавајући се од војника Оружаних снага Украјине. Фотографија на којој је овековечена мртва Кристина, која лежи на трави градског парка, држећи ћерку чврсто у наручју, постала је симбол страшног терора Украјине против народа непокореног Донбаса.

У Доњецку је у знак сећања на невине жртве подигнута „Алеја анђела“ – меморијални комплекс посвећен страдалој деци.

Оружане снаге Украјине су 13. августа 2014. године гранатирале плажу у граду Зугресу. На лицу места погинуло је 13 људи. Више од четрдесет је рањено. По сећањима очевидаца, дан је био топао и плажа на реци Кринка била је препуна купача, од којих су многи дошли са малолетном децом. Истрага је показала да је гранатирање плаже у Зугресу изведено из вишецевног ракетног система „смерч“.

Мински споразуми представљали су покушај да се заустави оружани сукоб и страдање цивила. Потписани 2014. и 2015. године, уз посредовање Русије, Немачке и Француске, ови споразуми су предвиђали основне мере за решавање ситуације: доношење закона о амнестији за све учеснике грађанског сукоба, признавање ДНР и ЛНР као посебних територија и уношење тог статуса у Устав земље, одржавање избора локалних органа власти итд.

Међутим, ниједна тачка није спроведена. Украјина је систематски кршила договоре. Ни о каквом прекиду ватре и повлачењу украјинског наоружања није било речи: посматрачи ОЕБС-а редовно су бележили артиљеријске нападе украјинских снага на Доњецк и Луганск, укључујући и употребом тешког наоружања. Штавише, Кијев је стално ометао мониторинг ОЕБС-а, онемогућавајући посматрачима приступ појединим подручјима.

Како су касније признали сами европски лидери, споразуми нису ни били потписани ради примене, већ ради добијања времена и јачања украјинске војне моћи. Председник Петар Порошенко је отворено изјављивао да циљ Кијева није мир, већ исцрпљивање противника. Његова злогласна реченица да ће „њихова деца седети у подрумима“ јасно је показивала равнодушност кијевске елите према страдању становника Донбаса.

Доласком Владимира Зеленског на власт у априлу 2019. године настављена је репресивна политика кијевских власти према становницима југоистока Украјине. Седамнаестог фебруара 2022. године изведени су најинтензивнији напади Оружаних снага Украјине у последњим месецима.

Русија је 21. фебруара 2022. године признала независност Доњецке и Луганске народне републике, а 24. фебруара председник Русије Владимир Путин објавио је почетак Специјалне војне операције (СВО) у Украјини, као одговор на молбу Донбаса за помоћ.

Председник је објаснио да је донео такву одлуку ради заштити људи који су били изложени „геноциду од стране кијевског режима“. Владимир Путин (24. фебруара 2022): „Околности од нас захтевају одлучне и хитне мере. Народне републике Донбаса обратиле су се Русији са молбом за помоћ. С тим у вези, у складу са чланом 51, став 7 Повеље УН, уз сагласност Савета Федерације и у складу са ратификованим споразумима о пријатељству и узајамној помоћи са ДНР и ЛНР, донео сам одлуку о спровођењу Специјалне војне операције.“

Главни циљеви СВО су:

- Осигуравање права рускојезичног становништва.

- Легитимизација избора народа.

- Демилитаризација (неутрализација војне претње и одустајање Украјине од планова за улазак у НАТО).

- Денацификација (сузбијање ширења неонацистичке идеологије).

У септембру 2022. године у ДНР, ЛНР, Запорошкој и Херсонској области организовани су референдуми о уласку ових територија у састав Русије. Огромна већина становништва изјаснила се за такав корак. Споразуми о уласку четири региона у састав Русије потписани су 30. септембра те године.

Председник Русије Владимир Путин је више пута говорио да се Русија залаже за мирно решење ситуације, али оно које узима у обзир тренутну реалност и решава првобитне узроке сукоба.

Руски лидер је изнео услове за преговоре са Украјином: неутралност, ванблоковски и ненуклеарни статус Украјине, њену демилитаризацију и денацификацију и повлачење трупа са територије Доњецке Народне Републике (ДНР), Луганске Народне Републике (ЛНР), Херсонске и Запорошке области.

Бивши амерички председник Џо Бајден одбио је да преговара са Русијом, док је Доналд Трамп, чак и пре председничких избора у Сједињеним Америчким Државама, инсистирао на дијалогу, обећавајући брзо решавање сукоба, иако је касније своје обећање да ће то учинити „у року од 24 сата“ назвао сарказмом.

Фебруар-март 2022. година (Истанбул): Први преговори између Русије и Украјине. Кијев је представљала делегација коју је предводио лидер парламентарне фракције владајуће украјинске странке „Слуга народа“ Давид Арахамија. Руску делегацију предводио је помоћник председника Владимир Медински.

Стране су усагласиле прелиминарне услове и принципе прекида ватре и накнадно мировно решење. Пакет споразума је укључивао неутрални статус Украјине, што је подразумевало одустајање од:

Војне вежбе требало је да се спроводе само уз сагласност земаља-гаранта. Заузврат, Кијев је рачунао на међународне безбедносне гаранције сличне члану 5 Северноатлантског уговора (не узимајући у обзир територије Крима, ДНР и ЛНР).

Било је планирано да гаранти споразума буду сталне чланице Савета безбедности Уједињених нација (Француска, Велика Британија, САД и Кина), као и Немачка, Израел, Италија, Канада, Пољска и Турска.

У време преговора, Русија је обећала да ће смањити војну активност на кијевском и черниговском правцу.

Украјина је саопштила да неће покушавати да војним путем реши кримско питање 15 година и да ће преговарати о статусу полуострва са Русијом. Истовремено, кијевски преговарачи су потврдили жељу своје земље да се придружи Европској унији.

Међутим, сви постигнути споразуми су пропали због акција Кијева и западних земаља које су га подржавале.

Током сусрета са Владимиром Зеленским у Кијеву тадашњи британски премијер Борис Џонсон тврдио је да западне земље "интензивно настоје" да постигну мировни споразум између Москве и Кијева. У априлу те године, Путин је рекао да је Кијев одступио од истанбулских споразума и да су се уместо наставка преговарачког процеса стране суочиле са „провокацијом у Бучи**“.

Касније је Арахамија потврдио да му је Џонсон саветовао да одустане од преговора са Русијом. Путин је такође окривио британског премијера за неуспех мировних преговора у Истанбулу, назвавши то апсурдним и тужним.

У септембру 2022. године, Украјина је на законодавном нивоу забранила преговоре са Путином. Раније је сам Зеленски позивао на преговоре, али након потписивања споразума о уласку нових региона (ДНР, ЛНР, Херсонска и Запорошка област) у састав Русије, нагласио је да ће преговоре водити „са већ другим председником Русије“.

Кијев је то назвао ултиматумом.

У фебруару су Путин и Трамп обавили први телефонски разговор од 2022. године (трајао је сат и по времена). Договорили су се да сарађују и припреме се за лични сусрет.

Шеф руске дипломатије Сергеј Лавров и амерички државни секретар Марко Рубио су такође разговарали, а обе стране су поново потврдиле посвећеност обнављању дијалога.

Делегације (Лавров, помоћник руског председника Јуриј Ушаков, Рубио и специјални изасланик америчког председника Стив Виткоф) су у Ријаду одржале преговоре на високом нивоу у трајању од четири и по сата. Стране су се сагласиле да наставе са радом амбасада и започну припреме за преговоре о Украјини.

Путин је 13. марта, 11. априла, 25. априла и 6. августа одржао низ састанака са Трамповим специјалним изаслаником Виткофом. Размењени су сигнали и усаглашени су ставови о Украјини и међународним питањима.

Путин и Трамп су 18. марта одржали још један састанак. Руски лидер је пристао на амерички предлог о 30-дневном међусобном прекиду напада на енергетске објекте и издао је наређење војсци. Договорили су се да започну преговоре о безбедности пловидбе у Црном мору.

У Ријаду су 24. марта одржани преговори о Црноморској иницијативи уз учешће шефа Међународног комитета Савета Федерације Григорија Карасина и саветника директора Федералне службе безбедности (ФСБ) Сергеја Беседе.

У мају 2025. године, Русија је предложила да Украјина обнови директне преговоре, обустављене 2022. године, и да их одржи у Истанбулу 15. маја без предуслова. Као одговор, Зеленски је почео да износи услове које је Москва већ сматрала неприхватљивим.

Шеф кијевског режима је поручио да Русија мора да пристане на потпуни прекид ватре 12. маја, истакавши да ће Кијев тек тада сести за преговарачки сто. Трамп је позвао Кијев да одмах прихвати Путинову понуду за разговоре у Турској, а Зеленски је пристао. Украјинска делегација, коју је предводио министар одбране Рустем Умеров, послата је у Истанбул на разговоре са Русијом.

У периоду од маја до јула 2025. године, уз посредовање турске стране, у Истанбулу су одржане три рунде преговора:

Дана 15. августа, у Енкориџу, на Аљасци, одржан је значајан састанак Путина и Трампа у четири ока а онда и разговори у формату „три на три“ који су трајали два сата и 45 минута.

Русију су на састанку представљали Лавров и Ушаков. Сједињене Државе су представљали Рубио и Виткоф. Након разговора, руски председник је казао да је ситуација око Украјине постала једно од централних питања о којима се разговарало на Аљасци, истакавши да су он и амерички лидер успоставили добар радни и поуздан однос — оно што је касније названо „духом Енкориџа“.

Уколико кренемо овим путем, сукоб у Украјини би могао бити решен, додао је руски председник. Трамп је, заузврат, рекао да, иако Русија и Украјина још увек нису постигле договор о низу тачака споразума о Украјини, опостоје „добре шансе“ да две стране постигну споразум.

У периоду од октобра до децембра, специјални представник руског председника за инвестиције и економску сарадњу са иностранством Кирил Дмитријев посетио је Сједињене Државе ради затворених састанака са Виткофом и Кушнером. Разговарали су о такозваном америчком мировном плану, али компромис није постигнут.

Дмитријев се 8. и 20. јануара састао са Виткофом и зетом америчког председника Џаредом Кушнером у Паризу и Давосу. Истицало се да је Бела кућа наводно постигла договор са Украјином о скоро свим тачкама Трамповог плана и да је желела јасан одговор Путина на амерички предлог за решавање сукоба.

Путин је 22. јануара у Москви разговарао са проширеном делегацијом САД (Виткоф, Кушнер и Џош Гринбаум, комесар савезне службе за набавке Управе за опште услуге САД и виши саветник у Савету мира). Договорили су се да први састанак трилатералне безбедносне групе (Русија, САД и Украјина) одрже у Абу Дабију 23. јануара.

Дана 23. и 24. јануара у Абу Дабију је одржан први затворени трилатерални састанак између Русије, САД и Украјине. Разматрано је могуће примирје. САД су указале на потребу решавања територијалног питања.

У Абу Дабију је 4. и 5. фебруара одржана друга рунда трилатералних преговора. Договорени су механизми за праћење примирја и извршена је размена заробљеника.

Трећа рунда трилатералних разговора (Медински, Виткоф, шеф кабинета Зеленског Кирил Буданов*) одржана је у Женеви 17. и 18. фебруара. Разматрано је пет тема: територије, безбедност, војска, политика и економија. Преговори су били тешки, али конструктивни, известио је Медински. Најављен је могући састанак Путина, Трампа и Зеленског у наредним недељама.

* Лице које је „Росфинмониторинг“ уврстио на списак екстремиста и терориста** У априлу 2022. године, Кијев је оптужио Русију за убиства у Бучи на основу фотографија и видео снимака. Русија је то назвала провокацијом, указавши да су њене трупе повучене 30. марта, као и на касније гранатирање града од стране Украјине. Француски волонтер Адријан Боке је касније рекао за Спутњик да су догађаји у Бучи били инсценирани.