Епстајнови досијеи потврдили су и најсуманутије теорије завере. Владари Америке, њихове жене, премијери и политичари разних ЕУ земаља, најпознатија лица Холивуда, припадници британске краљевске породице и многи други који де факто „владају светом“ тајно су се састајали, а неки од њих и чинили нормалном човеку незамисливе страхоте заједно са непојамним предатором Епстајном.
Све оно на шта су нас, тада без трунке доказа, убеђивали „фанатици“ – да је Америка легло зла, да им је храна отрована и да не треба веровати њиховим телевизијама и државним структурама, сада као да излази на видело. Све оно на шта су, тада „усамљени лудаци“, упозоравали још крајем двадесетог века, постаје данас вест. Теорије завере као да су обесмишљене, јер нема више о чему да се теоретише.
Култура теорије завере
Филозоф Никола Танасић објашњава да теорије завере, поготово у западним друштвима, представљају попкултурну нишу која се преко великог броја култних телевизијских програма и филмова, као нека врста маниризма, пренела на остатак света. Са појавом друштвених мрежа, њихово ширење било је незаобилазно.
Сигуран сам да постоје људи који су се бавили озбиљним социолошким истраживањима теорија завера, међутим, она нису широко популаризована. Када је реч о врсти теорија завере, занимљиво би било истражити и то да ли су и које тачно теорије завере политичке позиције које за циљ имају провокацију, односно симболички удар на статус кво политичког или медијског естаблишмента, а које представљају интимна убеђења човека или групе људи, каже Танасић за Спутњик.
Наш саговорник подсећа на једноставну реченицу која се проширила интернетом, а која гласи: „разлог што постоје теорије завере је тај што постоје и саме завере“.
Он сматра да највећи број теорија завера ипак представља врсту субверзивног политичког деловања насталог у друштву које је идеолошки зацементирано. То друштво се друкчије не може ни уздрмати ни испитати.
Из теорије у праксу
Наш саговорник подсећа на једноставну реченицу која се проширила интернетом, а која гласи: „разлог што постоје теорије завере је тај што постоје и саме завере“.
Историјски гледано, каже Танасић, постојало је, постоји и постојеће изузетно много завереничких организација, лоби група, неформалних група утицаја јако добро историјски документованих и неспорних.
Како историјски токови иду, како се отварају архиве, тако ми полако сазнајемо и потврђујемо велики број ствари који су у своје време одбациване као теорија завере.
Сама фраза „теорија завере“ појавила се деведесетих у златном добу идеологије урбаног усамљеништва. Добар пример тога може се видети у филму „Теорија завере“ са Мелом Гибсоном, објашњава наш саговорник.
Главни лик је параноик који вози такси по Њујорку и распреда све могуће теорије завере. Део њих је на почетку намерно карикиран ради хумора, добар део су потпуно тачне ствари које нису чак ни теорије завере већ просто начин на који функционише и америчко друштво и глобални токови новца и капитала, а остало чине ствари које тек можда треба да се потврде.
Танасић наводи занимљивости да се у филмовима где су теме теорије завере, оне обично уводе као наративно средство, а на крају се испоставља да су у потпуности тачне.
Историјски гледано, каже Танасић, постојало је, постоји и постојеће изузетно много завереничких организација, лоби група, неформалних група утицаја јако добро историјски документованих и неспорних.
То је јако важна ствар – ако у филму неко износи нешто што је одбачено као теорија завере, публика, уколико је жанровски писмена, може да очекује ту исту теорију завере и да је доживљава као најаву нечега што ће заиста да се деси.
Чему теорије кад нико не верује држави
Танасић наводи и пример веома популарне научно-фантастичне серије о паранормалном – Досије икс. Што се серија више развијала, она је све више улазила управо у домен конспирологије, са великом државном завером у свом центру. Међутим, таква серија или филм данас не би могли да се сниме, тврди наш саговорник.
Ти филмови и серије су, жанровски гледано, почивали на претпоставци да се друштву и држави може веровати. Крај прошлог века представљао је, бар у америчком друштву, време у којем се могло „играти“ са претпоставком конспирологије, користећи је за забављање широких маса. Данас би продукција нечег сличног била потпуно незамислива, не само зато што највећи продуценти Запада гурају неке друге агенде, него и зато што улажу изузетан труд да пацификују своју публику кад су такве теме у питању.
Танасић наводи и пример веома популарне научно-фантастичне серије о паранормалном – Досије икс. Што се серија више развијала, она је све више улазила управо у домен конспирологије, са великом државном завером у свом центру.
© Фото : Снимак екрана/Јутјуб/Emily Hinnekens / Досије икс
У међувремену, све што је приказивано у серијама попут „Досијеа икс“, или филмовима као што су „Државни непријатељ“ или „Теорија завере“, показало се као тачно. Ово се десило и пре него што је бивши амерички радник Централне обавештајне агенције Едвард Сноуден објавио чињенице које показују на које су све начине грађани Сједињених Америчких Држава угрожени од стране сопствене државе.
Наравно да су и Џулијан Ансанж и Едвард Сноуден кључни за ову причу. До Сноудена се подразумевало да су амерички обавештајни апарат, као и глобални систем безбедности који Америка контролише нешто што се користи против „непријатеља“ – држава-парија, некаквих зликоваца, тирана, диктатора, терориста и томе сличног. Међутим, Сноуден је показао да се тај систем у потпуности пренео против америчких грађана и то мимо њихових закона.
Ако Американци то раде својим сопственим грађанима противзаконито, довољно је само замислити шта раде трансгранично, грађанима неких других држава према којима немају никакве законске обавезе, осим неких неодређених међународних норми, сматра Танасић.
Ако Американци то раде својим сопственим грађанима противзаконито, довољно је само замислити шта раде другима.
© Sputnik / Валерий Мельников
/ Теорија истине
Танасић објашњава да је ово само један аспект теорија завере, онај који се тиче присиле, безбедности, шпијунаже, који има вишедеценијску традицију. У међувремену, каже, свет је постао глобално олигархијско друштво где законским процесима у свим земљама управљају корпоративне клике са сопственим интереима у рударству, фармакологији, тешкој индустрији, на тржишту рада...
Из тог разлога, добар део прича о завери је данас чак и баналан, јер нема апсолутно ничег завереничког у начину на који индустријски лобији узимају и стављају законодавна акта на столове министарстава, која их затим козметички пропуштају кроз неке своје радне групе и усвајају на звонце.
Просечни грађанин налази се у ситуацији потпуне какофоније између онога што им као конзументу вести представљају медији који су плаћени да рекламирају одређену робу, интересе или политике и онога што својим очима виде око себе, објашњава Танасић.
Медијски естаблишмент истовремено даје диспропорционално велику пажњу најсуманутијим теоријама завере које служе као громобран који прикрива праве завере.
CC0 / Слика генерисана вештачком интелигенцијом /
Људи виде да им се продају штетни лекови као корисни, да им се продаје штетна храна као безопасна, да им се често подмећу законски акти као нешто што ће бити корисно, док им заправо погоршавају статус живота. Људи виде тотални раскорак између онога шта им држава говори и онога што сами опажају, а само отварање питања о томе проглашава се теоријом завере.
Медијски естаблишмент истовремено даје диспропорционално велику пажњу најсуманутијим теоријама завере које служе као громобран који прикрива праве завере. Ако неко изјави како рударске компаније поткопавају еколошки и државни систем на такав начин који доводи до повећања малигних обољења у читавој земљи, дакле прича која може бити и тачна и нетачна, особу која то говори прогласиће „равноземљашом“.
Људи-гуштери
Сама теорија завере, тврди Танасић, представља настојање да се рационализује свет и да се хаотична ентропија која влада на све стране на неки начин објасни.
Обично волим да кажем како је моја омиљена теорија завере та да се теорије завере пуштају у етар како се не би говорило о правим заверама. Мој омиљени пример су фамозни рептилијанци, односно људи-гуштери. Ако тој идеји приступите из перспективе високо рационализованог емпиријског погледа на свет који нам промовише Запад, онда то заиста звучи блесаво. Међутим, ако претпоставимо да живимо унутар једне цивилизације која познаје институцију метафоре и поетског језика, стилске фигуре, онда можемо да кажемо да су људи-гуштери једна од најпотентнијих политичких метафора нашег доба.
Метафора о нељудским и само привидно човеколиким приликама је можда и једна од најпотентнијих политићких метафора нашег доба, каже Танасић.
© Фото : Слика генерисана вештачком интелигенцијом / Теорије завере
Метафора о нељудским и само привидно човеколиким приликама изванредно лепо илуструје фундаменталну и моралну разлику између политичких елита неког тамо Давоса и обичног човека који гледа како ће да прехрани своју децу и обезбеди им нормалан и добар живот, закључује Танасић.
Погледајте и: