Датум постизања споразума, после скоро 7 година преговора и након што се учинило
Напротив, указује најстарији светски недељник, британски „Спектатор“: „Чињеница да је споразум финализован претпоследњег дана прошле године била је сигуран знак да Ангела Меркел инсистира на његовом закључивању“. Немачка канцеларка „жестоко је заговарала постизање дила између ЕУ и Кине, који је склопљен на самом крају њеног председавања Европском унијом“, сагласан је и „Фајненшел тајмс“. Док ће лондонски „Тајмс“ указати и да је, „из разлога које нико није био у стању да објасни, и француски председник Емануел Макрон имао запажену улогу у видео-конференцији с Пекингом на којој је споразум закључен“.
Од ривала до партнера
„Шепурење са европском ’стратешком аутономијом‘ надилази свако промишљање о циљевима такве политике и средствима за њено спровођење“, коментарише „Тајмс“, и тиме указује на још један важан аспект склапања инвестиционог споразума – између Европске уније и земље коју је само годину дана раније она прогласила за свог „системског“ и „стратешког ривала“. Брисел и Пекинг, наиме, свој споразум су постигли иако је Вашингтон, кад већ на Пекинг не може да утиче, затражио од Брисела да баш то не чини. И то нарочито у овом тренутку.
„Брисел је наставио са склапањем споразума упркос томе што је долазећа администрација Џозефа Бајдена нагласила да жели да склопи мултилатерални савез са ЕУ и другим партнерима како би извршили притисак на Пекинг у вези с људским правима и трговином“, наводи „Фајненшел тајмс“, и указује да је Бајденов будући саветник за националну безбедност Џејк Саливен, пре постизања споразума, јавно поручио да би нова администрација „поздравила ране консултације са европским партнерима о економској пракси Кине“. „Порука је била сасвим јасна“, напоменуо је овим поводом један бивши званичник администрације Барака Обаме. „Џејк им је у основи поручио, 'хеј, успорите с тим'. А то се није догодило.“
„Ужасна геополитичка порука“
Те отуда и оцене да споразум између Европске уније и Кине представља „тежак ударац у зубе за Џоа Бајдена“, како коментарише „Фајненшел тајмс“. Али и знатно више од тога, будући да је „овом ужасном геополитичком поруком (...) Европа уручила Кини стратешку победу“.
„Ово је масивна дипломатска победа за Кину“, коментарише и Европски савет за спољне послове, док ће Рајнхард Битикофер, председавајући делегације Европског парламента за Кину, то и додатно образложити: „Допустили смо Кини да направи огроман расцеп између САД и Европе.“ „Завладало је трансатлантско растројство“, незадовољно сумира лондонски „Тајмс“, све и ако притом изражава своју наду да је „коалиција западних и држава које зазиру од Кине и даље могућа“.
Али је и све мање вероватна, имајући у виду да је, само месец дана пре инвестиционог споразума с Европском унијом, на другој страни планете, у југоисточној Азији, Кина склопила највећи трговински споразум на свету, Свеобухватно регионално економско партнерство, које није само обухватило трећину укупног светског становништва и трећину светског бруто домаћег производа, већ и америчке савезнике попут Аустралије, Новог Зеланда, Јапана и Јужне Кореје.
Одраз глобалних промена
Како је и зашто дошло до склапања инвестиционог споразума између Кине и Европске уније? Шта тим поводом САД још могу да учине? И какав ће геополитички значај имати економски споразуми које Кина склапа широм света, без обзира на примедбе које због тога стижу из Америке?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ разговарали председник Центра за стратешке алтернативе Александар Митић и професор међународних односа Срђан Перишић.
„Свеобухватни инвестициони споразум замењује досадашње билатералне споразуме између појединачних чланица ЕУ и Кине, чиме се отвара могућност за даље унапређење њихових односа“, објашњава Александар Митић, и указује да такав развој догађаја „представља одраз глобалних промена“ у коме „Европска унија све више своју будућност везује за Азију, а нарочито за Кину“.
Штавише, магазин „Спектатор“ наглашава да је Ангела Меркел „уверена да ће се однос моћи у свету у 21. веку померити према Азији. Како се Кина и њени суседи уздижу, она жели да се Европа закачи за економског џина, у покушају да одржи свој статус у свету.“
Главни трговински партнер
„Кина је претекла САД и прошле године постала први трговински партнер ЕУ“, додаје Митић, „и то без обзира на погоршање односа до кога је дошло због трговинског рата САД и Кине и критика ЕУ на рачун Кине због људских права...“
Постизању споразума, напомиње Срђан Перишић, „допринели су и економски и геополитички разлози... А чињеница да је споразум потписан 30. децембра сведочи о томе да су обема странама журило да он буде закључен. Не само због заоставштине Ангеле Меркел која је пред одласком у политичку пензију, већ због европске потребе за економским опоравком, за шта јој је Кина неопходна.“
О томе говоре и најсвежије бројке: наспрам пада БДП-а Немачке од чак пет одсто у 2020, Кина је прошле године забележила раст од 2,3 одсто, док јој се за ову годину предвиђа раст од чак 7,9 одсто.
Истовремено, указује проф. Перишић, „и Кини се журило с постизањем споразума – због доласка на власт нове администрације у Вашингтону која је унапред најавила да ће покушати да заустави преговоре ЕУ и Кине.“
Немачка рачуница
„Од критичара сарадње с Кином Немачка је постала њен водећи заговорник“, наводи Александар Митић. „Велики добитник постигнутог споразума биће велике европске, а пре свега немачке компаније, које већ послују на кинеском тржишту. Због тога је Ангели Меркел и било толико важно да остале европске лидере убеди да прихвате овај споразум.“
С тим у вези и „Фајненшел тајмс“ наводи да се, иако слови за „шампиона либералних вредности“, „њен приступ Кини углавном руководи комерцијалним разлозима. Она зна да је немачка аутомобилска индустрија имала неколико тешких година, а Кина је њено највеће тржиште.“ Док „Спектејтор“ одлази и корак даље својом оценом да другог избора осим споразума с Кином Немачка заправо није ни имала: „'Фолксваген' продаје скоро 50 одсто својих аутомобила у Кини, а и његови супарници су подједнако зависни од ње... У својој потери за светском доминацијом, немачки аутомобилски гиганти неповратно су повезали своју судбину са Кином и, можда, Берлин оставили без друге опције осим постизања споразума с Пекингом.“
Победници и поражени
А поред економске користи коју ће и сама имати од постигнутог споразума, каже Александар Митић, „Кина се може сматрати добитником и у геополитичком смислу, јер овим потезом спречава потенцијално стварање антикинеске коалиције која се спрема у Вашингтону. Насупрот томе, као губитник се може посматрати јединство Европске уније, због чињенице да је Немачка, уз одређену помоћ Француске, практично сама привела преговоре крају. Али највећи губитници споразума Брисела и Пекинга јесу Сједињене Државе, а за њима и трансатлантски односи САД и ЕУ.“
„Циљ Вашингтона био је да има заједнички наступ с Бриселом против Пекинга након што је сам склопио трговински споразум с њим“, коментарише Срђан Перишић. „Реч је о очигледном лицемерју, чији је циљ да се заустави економски напредак ЕУ како би се спречила могућност да она постане посебан економски и геополитички центар у свету.“
„И зато је“, предвиђа Александар Митић, „сасвим сигурно да ће САД наставити активно да раде против овог споразума, покушавајући да га подрију преко својих савезника унутар ЕУ, као и у Европском парламенту који мора да ратификује споразум. Ипак, не верујем да ће у томе успети, без обзира на то што Сједињене Државе не желе да прихвате реалност промењеног светског поретка.“
А једна од манифестација тих промена састоји се управо у чињеници да је ЕУ, упркос САД, склопила споразум с Кином, што би могло да је напокон стави и на пут ка остваривању стратешке аутономије. „Увек мора да постоји први корак“, закључак је Срђана Перишића.
Прочитајте и:
