Све се десило управо онако, како је Малиновском предвидела гатара, када је он тешко рањен лежао у пољској болници. И маршалско жезло и високи војни положај и чак судбоносни петак, били су у његовом животу. Ипак, гатара није знала да ће захваљаујући таленту управљања маршала Малиновског СССР извојевати победу над нацизмом.
Војна каријера Малиновског је почела још у време Првог светског рата. Потом је војевао у Француској, а након повратка у Русију, Малиновски је ступио у Црвену Армију и учествовао у Грађанском рату. Неколико пута је био унапређен, а 1930.године је завршио обуку на Војној академији која носи име Михаила Фрунзеа. Пред почетак Великог отаџбинског рата, под псеудонимом „генерал Малино", учествовао је у грађанском рату у Шпанији, говори војни историчар Константин Семјонов, виши научни сарадник одељења историје при Дому руске емиграције који носи име Александра Солжењицина:
Имао је прилично јединствено војно искуство које се много разликовало од искуства многих совјетских војних заповедника. И наравно, посебно искуство стечено у Шпанском грађанском рату омогућило му је да се током Другог светског рата етаблира са добре позиције.
Није увек војно службовање Малиновског током Другог светског рата ишло глатко. Наиме, 1942.године он је удаљен са дужности и снижена му је функција на команданта 66.армије која је војевала око Стаљинграда.
Он се овде показао на најбољи могући начин, говори члан Руског војно-историјског друштва, доктор историјских наука Дмитриј Суржик:
Малиновски је на сопствену инцијативу зауставио кретање армије, делимично се оглушио на наређење, окренуо своје војне редове и ударио до Манштејну. Ова иницијатива и хероизам његовог састава одиграо је велику улогу током Котељниковске операције и на крају Стаљинградске битке. То јест, без обзира на то што је непосредно пре тога био осрамоћен скидањем чинова, Малиновски је ипак био командант са иницијативом и није се плашио да узима на себе одговорност.
Зато није случајно што је Родион Малиновски остао на дужности министра одбране дуже него било ко други у СССР и Русији после Другог светског рата.Живот великог војсковође се завршио управо онако како је предвидела гатара. Управо у петак, 31.марта 1967. године, после тешке болести, Малиновски је умро.
