Петер Штајн је увек испољавао интересовање за руску културу и позориште. Његовим представама увек је својствена детаљна, скрупулозно разрађена психологија ликова и реконструисана у оригиналном декору атмосфера места радње. А у овом случају треба истаћи и необично изражајну звучну пратњу – са звоњавом звона, као у опери "Борис Годунов" Мусоргског, са изненадним пригушеним акродима оркестра и хора, или напротив – са тихим звуцима клавира који као да су замрзнути. Све то појачава емоције, између осталог и самих извођача којима је чувени редитељ изгледа врло задовољан. Ево шта о нашим глумицма каже Петер Штајн:
Руски глумци су ми занимљиви пре свега по томе што се њихова игра веома разликује од игре њихових западних колега. Излазећи на сцену они као да се преносе у други свет, при томе у много биљи свет него што он јесте. Сваким својим кораком на сцени они се преображавају, они просто сумануто утичу на публику. Њихова игра је нешто религиозно. И могу да тврдим, без руске књижевности, руске уметности, западна уметност не би била таква каква је сада.
Главну улогу – Бориса Годунова – игра Владимир Симонов из Позоришта "Вахтангов". Према мишљењу глумца, главно за Петера Штајна у раду на представи била је тежња режисера да сам схвати и да јасно објасни публици шта се дешава у сложеној Пушкиновој драми о Смутном времену, и што је најважније, зашто:
То је покушај да се учини јаснијом прича која је врло замршена. Ми смо направили представу у којој је све транспарентно, направљен је акценат на вечите етичке проблеме које је тако оштро поставио Пушкин у том делу. И они се тичу не само царева и владара, већ и свих људи у сва времена: у првом реду то је проблем савести.
По надахнуће немачки редитељ више пута је одлазио у Оружарницу Московског Кремља, претходно пажљиво изучивши историјске радове Карамзина. Свој главни задатак – направити онако како је написао Пушкин – Петер Штајн је испунио. Без сувишне модернизације, у класичном кључу. Јер комад сам по себи, према његовом мишљењу, поседује и савремену драматургију и завидну динамичност сцена. Тако да никакав редитељски радикализам који често ружи велику класику овде није био потребан.
