Строг, суров и одлучан, био је у стању да уништи све стереотипе, а притом је имао среће у борбама. Тако су Василија Чујкова окарактерисали његови савременици. Рођен је 31. јануара 1900. године. Са 18 година је ступио у Црвену армију. После грађанског рата служио је на Далеком истоку и у Кини – био је војни аташе при главном команданту кинеске војске Чанг Кај Шеку.
У пролеће 1942. године Чујков је повучен из Пекинга и послат на фронт – у само жариште рата – код Стаљинграда… На челу 64, а затим 62. армије учествовао је у одбрамбеним биткама на Волги. Добио је налог да одбрани град по сваку цену. Октобар 1942. године био је најтежи месец у одбрани Стаљинграда. Жестоке борбе су се водиле за сваку улицу, за сваку зграду. До почетка новембра у рукама Чујкова остала је само једна десетина Стаљинграда – неколико фабричких објеката и неколико километара обале реке, али се браниоци града нису предавали. У најтежим тренуцима Чујков је био са својим борцима, каже стручњак Руског војно-историјског друштва Јуриј Никифоров.
Он се, с једне стране, показао као командир снажне воље који је захтевао безусловно испуњавање својих наредби, био је чак и помало груб. Међутим, нико га није кривио због тога, пошто је стање било ванредно. А, с друге стране, имао је велико поверење у своје војнике и више пута је изјављивао да у условима градских битака војник често делује сам, сам мора да се бори у подруму с непријатељем, и ако не буде имао иницијативу, ако не буде самосталан, војска је осуђена на пораз. Не само да је имао поверења, већ се често налазио у борбеним редовима.
Василиј Чујков је у Стаљинграду увео тактику борбе из близине. Без обзира на бројну надмоћ снага Вермахта, совјетска војска је стално ишла у контранапад. Главни циљ је био да се непријатељу не дозволи да пребаци и концентрише снаге. С именом Чујкова се повезује и појава специјалних јуришних група. Није чудо што је имао надимак „генерал-јуриш“. Ове групе су изненада упадале у зграду и убијале непријатеље. Немци нису знали кад, а што је главно, из ког правца да очекују контранапад, каже професор Војног универзитета Министарства одбране РФ, члан Међународне асоцијације историчара Другог светског рата Јуриј Рубцов.
Међу рушевинама, у које се Стаљинград претворио, нису могле да делују велике јединице. Зато је Чујков поставио задатак. Формирање малих ударних група од 25-30 људи, углавном наоружаних стрељачким оружјем. У састав ових група улазили су снајперисти, обавештајци, хемичари и инжењери. Односно, они стручњаци чије су способности биле неопходне у овим борбама. Немци нису успели да одбаце нашу војску, а тим пре да је потисну на леву обалу.
Браниоци Стаљинграда нису одбранили само град. За немачку ратну машину која је до тада покорила скоро целу Европу, пораз на обалама Волге је представљао страшан ударац.
Чујков је заједно са својом војском која је после победе код Стаљинграда добила назив 8. гардијска, ратовао до последњег дана рата. Учествовао је у ослобођењу Донбаса, Одесе и Запорожја. Под командом Чујкова совјетска војска је у кратком року потукла Берлински гарнизон и приморала га је на капитулацију.
Василиј Чујков је преминуо 18. марта 1982. године. По сопственом завештању сахрањен је на Мамајевом кругану у подножју споменика „Домовина-мајка“ у Волгограду, поред војника своје армије, који су погинули у Стаљиградској бици.
